Златокоса и три медведа

Некада давно, живела је у шумској колибици породица медведа. Тата медвед је био велики, мама медведица је била нешто мања, а трећи, мали медведић, је био најмањи. Сваки од њих имао је свој кревет за спавање, столицу за седење и чинију за кашу. 

Једнога јутра, мама медведица је за доручак скувала фину кашу. Каша је била јако врућа и породица медведа је одлучила да пође у шетњу док се каша не охлади.

У кућици поред шуме становала је са својим родитељима девојчица Златокоса. Имала је плаве очи и дугу косу жуте боје као што је жуто злато. По њој је и назваше Златокоса. Волела је да шети шумом и по читав дан да се игра на шумској ливади. Њена мајка ју је често упозоравала да се не удаљава превише од куће. Тога јутра, изађе Златокоса из куће и крене према шуми. Хтела је да убере мало шумског цвећа и одмах да се врати. Али, лепог, шумског цвећа је било свуда и Златокоса је све дубље улазила у шуму. Одједном се Златокоса нашла пред некаквом колибицом. Провирила је кроз прозор и угледала чиније са храном на постављеном столу. Златокоса је била јако гладна, јер је већ дуго ишла по шуми и сакупљала цвеће. Отворила је врата и уђе у колибицу. Каша је мирисала, а Златокоса приђе највећој чинији и мало окуси. Беше још преврућа. Приђе средњој чинији, али је јело у њој било већ хладно. Зато и њу остави и узме залогај из најмање чиније. Та је била баш како треба, па девојчица поједе сву кашу. Златокоса је покушала да се попне на једну столицу, али је она био превисока. Био је то столица тате медведа. Затим је села у нешто мањој столици. Била је то столица маме медведице, али јој ни та није одговарао. Тек је трећа столица била као направљена за њу. Била  је то столица малог медведића. Златокоси се толико свидела столица да је почела да се љуља. Током љуљања столица се поломила!

Златокосој су се очи склапале од умора, па она пође на спрат, где нађе три кревета. Прво скочи на кревет тате медведа, али он јој био превише тврд. Потом леже на кревет маме медведице, али јој се он учини превише мекан. Коначно се испружи на кревету малог медведића, јер јој је ту било баш како треба. Златокоса заспи.

Док је она тако спавала, у колибицу се вратила медвеђа породица: тата медвед, мама медведица и мали медведић. Кад тата медвед угледа кашику у својој чинији, рече дубоким гласом: "Неко је дирао моју кашу!" И мама медведица виде у својој чинији кашику, па рече: "Неко је дирао и моју кашу!" А кад мали медведић виде своју чинију заплака се и повика: "Неко је појео моју кашу!"

Онда медведи погледаше около, па редом повикаше:
- Неко је седео на мојој столици!
- Неко је седео и на мојој столци!
Мали медведић заплака и повика: "Неко је седео на мојој столцу и поломио је!"

"Ух, како сам љут!" - рекао је тата медвед.
"И ја сам љута!" - викнула је мама медведица.
"Ја сам јако тужан!" - плакао је медведић.

И три медведа кренуше уз степенице. Тата медвед је видио да је неко дирао његов кревет, па повика: "Неко је лежао на мом кревету!". Онда мама медведица опазила да је и на њеном кревету неко лежао, па повика: "Неко је лежао и на мом кревету!". А кад медведић приђе своом креветићу, повика слабашним гласом: "Неко је заспао у мом креветићу и још увек спава!" На те се речи Златокоса пробуди и поред креветића угледа три медведа. Уплашена скочи, па јурну низ степенице колико год је брже могла, пројури кроз врата и почне трчати све док није угледала своју кућу на крају шуме.

После тога је боље слушала своју мајку, није лутала шумом, није непозвана улазила у туђу кућу и није јела кашу намењену другима. А породица медведа; тата медвед, мама медведица и мали медведић, направили су нову кашу, поправили поломљењу столчицу, поравнаше своје кревете и више никада нису остављали кашу саму да се хлади.