четвртак, 28. фебруар 2013.

Начин да се усвоје имена боја

Ако дете воли да преместа сакупља и разврстава играчке по просторији, можда би било забавно да сортирате играчке по боји и направити дугу од њих. Ово је сјајан начин да дете научите именима боја. Насечу се квадрати папира по могућности у одговарајућим бојама и испишу се имена боја на тим папирима.
Замолите дете да донесе неку играчку, и у почетку Ви именујте боју. После именовања боје ставите је у продужетку одговарајућег папира. У почетку биће потребно да Ви то урадите пар пута како би дете запамтило, касније ће оно само именовати боју играчке. Уколико дете само баци играчку доле, Ви је поставите на потребно место. Како се играчкер буду ређале дете ће прихватити и желеће да настави и оно у том ритму. Настаће прелепа дуга.

среда, 27. фебруар 2013.

Сузуки метода

“Музички таленат је способност која се може развити. Свако дете може развити вештину музицирања ако се подучава на прави начин, баш као што развија и способност да говори матерњи језик. Потенцијал сваког детета је неограничен”
Овако је размишљао познати  јапански виолиниста и педагог Шиничи Сузуки, који је развио потпуно нов приступ музичком образовању деце.
Сузуки је приметио да сва деца света уче матерњи језик са лакоћом (чак и дијалекте који одраслима представљају тешкоћу, деца узраста 5 или 6 година савлађују са лакоћом). На основу тога је закључио да ако деца поседују вештину уз помоћ које успешно савладавају матерњи језик, онда имају и потребну вештину за савладавање свирања неког музичког инструмента. Сузуки је овај процес назвао Метод учења матерњег језика (Мотхер Тонгуе Метход), а цео систем овакве педагогије Едукација (учење) талента (Талент Едуцатион).
Сузуки метод зачет је средином XX века у Јапану (после ИИ Светског рата), одакле се проширио на остале земље Пацифичког обруча, а онда и по Европи. Овај метод почео је такође да се користи и у неким местима у Африци.
Иако се у почетку примењивао само за учење свирања виолине, касније је адаптиран и за друге инструменте – виола, виолинчело, клавир, флаута, блок-флаута (фрулица), гитара, харфа, глас, оргуље, а у Италији се тренутно истражује могућност примене овог метода и на учење свирања мандолине. Осим инструмената у правој величини, данас постоје и инстументи који су прилагођени најмлађима.
Иако су и пре настанка Сузуки метода постојале виолине у мањим величинама (половина, четвртина), појава Сузуки метода охрабрила је произвођече виолина да ове инструменте праве у још мањим величинама него до тада. За флауту постоје тзв. У-главе, док се за клавир користе помоћне клупице за ноге и столице којима се може подесити висина ( овакве столице користе се и за виолончело и гитару).
Сузуки метод користи се такође и у неким предшколским установама, али не за учење музике, већ за опште образовање.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ:

Свако дете може да научи: Ово је основа Сузукијеве филозофије. Сви професори који подучавају по Сузуки методу верују да се музички таленат може развити код све деце.
Рани почеци: Веома је битно почети од најранијег детињства, како би се дете могло развити на прави начин и ментално и физички. Слушање музике требало би да почне од самог рођења детета, док се са часовима обично почиње када дете напуни 3 или 4 године, мада, заправо, за почетак учења никада није касно.
„Најрадије почињемо тако што учимо прво једног од родитеља. Иако као ученике прихватамо јако малу децу, не учимо их свирању виолине одмах од почетка. Прво учимо једног од родитеља да свира једну композицију, тако да он или она може да буде добар учитељ детету код куће.
Што се тиче детета, за почетак је битно да оно код куће стално слуша песмице који ће касније свирати. Све док родитељ не савлада свирање песмице, дете не почиње да свира. Овај принцип је заиста веома важан јер, без обзира на то колико би родитељи то желели, дете од 3 или 4 године заправо нема праву жељу да учи да свира виолину. Идеја је да се дође до тога да дете само затражи да свира. Због тога се тај први комад стално слуша – код куће на снимку, а на часу слуша осталу децу како свирају (или једног од родитеља). Врло брзо, дете ће затражити виолину, са жељом да и само свира. Оно већ зна мелодију. Види да се остала деца добро забављају свирајући ту исту мелодију, тако да и оно жели да се придружи забави. На тај начин успели смо да код детета подстакнемо жељу за свирањем.“ (из Сузукијеве књиге „Nurtured by Love“)
Улога родитеља: Као и при учењу говора, улога родитеља у раном музичком образовању је од виталног значаја. Од њих се очекује да надгледају вежбање свог детета код куће, а не да га оставе да самостално вежба. Како би знали шта и како дете треба да ради, један од родитеља би требало да буде присутан на сваком часу које дете има са професором и да хвата белешке. На тај начин се знање родитеља о музици и инструменту развија паралелно са дететовим учењем. 
 Иако се од родитеља не очекује да умеју да свирају, врло често, један од родитеља научи да свира пре детета, како би боље разумео шта се од детета очекује да уради. И родитељи и професор труде се да детету обезбеде такву средину у којој ће оно учити са радошћу и уживањем. Окружење је веома битно – уколико је дете окружено људима који га воле, подржавају, негују, стимулишу у учењу, развој је неминован.
Учење са другом децом: У учионици постоје индивидуални часови и групна настава. На жалост, постоје родитељи који сматрају да је само индивидуална настава битна. Такви родитељи врло често не доводе своју децу на групну наставу. Међутим, чињеница је да деца много више уживају у групној настави, а пошто свирају и са ученицима који су старији од њих, могу пуно и да науче.
Још једна битна карактеристика Сузуки метода је да не одобрава такмичарски дух међу ученицима, већ подстиче сарадњу и међусобно охрабривање међу свом децом, без обзира на њихове могућности и ниво свирања. Захваљујући таквом учењу, на групној настави старија деца уче се стрпљењу и саосећању, док истовремено, млађој деци представљају узор.
Слушање музике: Деца уче речи тако што их чују хиљаду пута од других из своје околине. Зато је свакодневно слушање музике веома важно за развијање музичког талента детета. Плоче, касете и ЦД-ови користе се како би помогли ученицима да науче ноте, фразирање, динамику, ритам и да препознају квалитетан и леп тон. Сузуки је указао на то да су велики уметници (као Моцарт) били окружени одличним извођењима од самог рођења. Захваљујући напретку технологије и појави музичких снимака, данас је могуће створити исте такве услове за раст детета, чак и ако родитељи нису изузетни свирачи (као што је то био Моцартов отац). Ову технику слушања снимака користе одавно и предавачи који не раде по Сузуки методу. Једина разлика је у томе што Сузуки инсистира на свакодневном слушању снимака, како професионалног репертоара, тако и композиција које ученик у том моменту учи да свира.
Подстицајно окружење: Као и код учења језика, дете треба стално охрабривати и код учења музике. Осмех, загрљај, било каква похвала, без обзира на то колико је мали успех или напредак, помажу детету да истраје у вежбању. Свако дете учи брзином само њему својственом, иде малим корацима напред, како би поступно овладало одређеном вештином. Захваљујући охрабрењу и подстицају које добија од своје околине (првенствено од родитеља и професора), оно наставља са даљим радом, покушава изнова и изнова, што на крају доводи до правог резултата.
Сузуки метод децу такође охрабрује и да дају подршку једни другима, чиме се негује великодушност и дух заједништва.
Одложено учење нота: У почетку, учење свирања по слуху има предност над учењем музичког писма (нотације). Деца треба да се добро упознају са инструментом и развију основне вештине свирања пре него што почну да уче ноте. Учење језика функционише на исти начин – дете прво учи да говори, а тек онда да пише. Због тога је учење композиције напамет обавезно, чак и када ученик научи све ноте и почне да их користи за учење нових композиција. Не постоји тачно одређена старосна граница за почетак учења музичког писма – то је остављено професору да процени за свако дете посебно.
Понављање: Стално понављање је веома битно код учења свирања неког инструмента. Свака научена композиција остаје у репертоару, како би се повећале техничке и музичке способности. Овакав метод користи се и код учења језика – не дешава се нпр. да дете научи једну реч, па онда заборави на њу и више је никада не користи. Нове речи додају се на већ постојећи речник, који се тако повећава, па се самим тим и начин говора и структура реченице побољшава. Исто тако је и са музиком – оно што се једном научи, стално се понавља, а нова дела се само додају већ постојећем репертоару.
Чести наступи: Деца која уче по Сузуки методу врло често наступају пред публиком, било индивидуално или у групама. Захваљујући томе, јавно свирање  за њих постаје нешто сасвим природно и уобичајено, нешто у чему заиста уживају.
Изостављање техничких вежби: Деца не користе никакве техничке вежбе како би научила да говоре, већ се користе језиком као начином за комуникацију и изражавање својих мисли, жеља и емоција. Из истог разлога, у Сузуки методу не користе се техничке вежбе за увежбавање одређених техничких захтева, које се иначе могу наћи у скоро свим књигама за почетнике. Сузуки је сматро да је битније свирање певљивих композиција од свирања техничких вежби. Саветовао је професорима да  од самог почетка са ученицима раде на прављењу музике. У томе им пуно помажу кратке, атрактивне композиције, које су изабране и осмишљене тако да постепено уводе нове техничке елементе (сваки је за нијансу захтевнији од претходног).
Репертоар: Сузуки користи исти репертоар за сву децу, широм света. Иако те композиције у главном припадају западној ‘класичној’ музици, то само говори о томе да се музиком могу превазићи културне и језичке баријере: особа не мора да говори исти језик или да има исто порекло као композитор да би могла да учи да свира његова дела или да ужива у музици тог композитора.
Постоји тачно утврђени репертоар за сваки инструмент и за сваки ниво учења. Ово је потпуно супротно од уобичајеног музичког образовања, где професор за сваког ученика треба да осмисли програм примерен могућностима и нивоу одређеног ученика.
Основни репертоар за учење по Сузуки методу објављен је на аудио снимцима и у нотним збиркама за сваки инструмент (једна од иновација била је и да се обезбеде снимци почетничког репертоара за све инструменте, али тако да композиције изводе професионални музичари). Предавачи овај репертоар по потреби допуњују, нарочито у области учења нота.
Избегавање тестова: Као што се од сваког детета очекује да научи да говори свој матерњи језик, Сузуки од сваког детета очекује да има способност да научи добро да свира, под условом да од почетка расте у музичком окружењу. Због тога не постоје никакви тестови за проверу музичке способности деце која желе да уче по Сузуки методу. Аудиције постоје једино за ученике који желе да постану чланови „Сузуки оркестра младих“ (Сузуки Yоутх Орцхестра оф Америца).
Квалификовани предавачи: По Сузуки методу требало би да подучавају искључиво предавачи који су за то обучени, по могућству они који су и сами учили по овом методу. Сузуки удружења широм света имају програме и семинаре за подучавање професора.

НАЈЧЕШЋИ ПРОБЛЕМИ

Веома мали ученици (3-5 година) врло често нису довољно зрели за формалне инструкције, па код њих захтев за константним вежбањем може изазвати контра ефекат. Међутим, добро обучени предавачи знају шта могу да очекују од детета тог узраста, како да раде са њим на часу и на који начин би са таквим дететом требало да се ради код куће.
Исто тако, дешава се да ученици напредују тако брзо, да дођу до нивоа у коме треба да свирају композиције за које још нису довољно емотивно зрели. Да се то не би десило, предавачи Сузуки метода уводе додатне композиције у репертоар.
Старији ученици могу почети превише да се ослањају на слушање снимака, родитељску подршку и стил подучавања који је намењен млађим ученицима. Ово се превазилази тако што предавач полако почне да захтева од ученика да се што више осамостаљује у вежбању.

НАЈЧЕШЋЕ КРИТИКЕ

Најчешћа критика Сузуки метода од стране професора који овај метод не користе у подучавању, усмерена је против групног свирања, јер сматрају да се на тај начин не развија музичка индивидуалност.
Групно музицирање јесте битан део Сузуки метода. Осим што представља одређени еквивалент каснијем свирању у камерном или симфонијском оркестру, оно има и велику улогу у мотивацији и стварању осећања заједништва. Међутим, основу ипак чини развијање музичке индивидуалности сваког детета, што се најбоље постиже на индивидуалној настави, која заузима централно место Сузуки метода.
Неки професори сматрају да интензивно слушање и копирање снимака, као и рано учење композиција напамет не помаже развоју вештине читања с листа. Многи предавачи који раде по Сузуки методу су баш из ових разлога увели вежбе за читање с листа раније него што је то у репертоару предвиђено. Како ученици већ имају искуства у свирању по слуху, ово искуство им олакшава читање с листа, јер већ имају развијену способност да предвиде правац мелодије одређене фразе или да по интуицији свирају одређене ритмове на које су и раније наилазили.
Пошто се од предавача Сузуки метода не захтева да имају диплому или било какво формално музичко образовање, постоји бојазан да они немају потребне квалификације. Како би били сигурни да имају компетентне предаваче, чланови Сузуки организације осмислили су још 2002. године основне захтеве које треба да испуњава један предавач Сузуки метода и увели су обавезне аудиције за пријем нових чланова.

ДА ЛИ СУ СУЗУКИ ДЕЦА ГЕНИЈАЛЦИ?

Често се постављају питања да ли су деца која уче по Сузуки методу музички генији; да ли су то изузетно надарена деца која имају посебан музички таленат; да ли су њихови родитељи професионални музичари?
Истина је да су то најчешће нормална, просечна деца, чији родитељи имају мало или ни мало музичког искуства. Њихови родитељи су једноставно изабрали Сузуки метод као начин да своје дете уведу у свет музике.

ЦИЉЕВИ

Захваљујући Сузуки методу, многа деца научила су да свирају веома добро. Велики број ове деце данас се професионално бави музиком. Међутим, обучавање професионалаца није примарни циљ овог метода - примарни циљ је развој детета као целокупне личности, што значи да га треба васпитавати тако да постане не само добар музичар, већ и добар човек. Кад год је имао прилику Сузуки се обраћао политичарима, учитељима и родитељима:
„Желим, ако могу, да променим образовање од сувопарних инструкција у образовање у правом смислу те речи – образовање које буди и развија оно људско у сваком детету, током његовог целокупног развоја. Због тога толико пажње придајем Едукацији талента: оно у шта ће се дете развити, зависи искључиво од начина на који је обучавано. Мој сан је да свако дете на овој планети израсте у нормално и племенито људско биће, и посветићу цео свој живот раду на остваривању овог сна, јер сам убеђен да се сва деца рађају са једнаким потенцијалом.“

уторак, 26. фебруар 2013.

Портфолио наставника

Наставник je главни актер свих школских реформи, које захтевају преорјентацију образовних активности на нове педагошке вредности, што захтева побољшање његове професионалних вештина  и формирање истраживачке културе.
Савремена школа захтева од наставника креативно коришћење савремених метода и технологија образовања, владање методама психолошке и образовне процене, осмишљавање  педагошких процеса у пракси са прецизним предвиђањем исхода. Формирање професинализма је друштвена и јавна потреба која има приоритет. Главни циљ образовања није само стећи одређена знања и  формирати вештине, већ и формирати личну, социјалну и  професионалну надлежност која подразумева способност самосталног стицања знања кроз самостално прикупљање и анализу информација и њихово ефикасно коришћење у раду у животу уопште. Квалитет исхода рада једног учитеља зависи од његове способности да усваја нове технологије рада, да организује наставни процес користећи на прави начин иновативне поступке у свом раду. У том процесу напредовања и усавршавања наставника важну улогу игра ПОРТФОЛИО НАСТАВНИКА. Креирање професионалног портфолија је један од најважнијих корака за праћење развоја професионалних способности наставника, али не само њега већ свих учесника у васпитно-образовном процесу, а оно што представља новину јесте формирање портфолија образовне установе. Заправо, ради се на томе да се професионални портфолио, због свог значаја, уведе у све друштвене делатности.
Шта је портфолио наставника?
«Портфолио је, по одређеном критеријуму, брижљиво организована и развијена збирка разноврсних  материјала која даје слику о томе шта наставник, васпитач или стручни сарадник зна и може да уради, одсликава његова постигнућа, професионално искуство, ставове и размишљања.» (Биљана Лајовић, ЗУОВ)
Портфолио се састоји:
  • Радна биографија (име, телефон,образовање, знање језика…)
  • ЛЛПР (лични план професионалног развоја) – дефинисање активности које ће наставник остварити у наступајућем периоду у циљу личног развоја;
  • Извештај – показује које активности је наставник реализовао и на који начин је применио новостечена знања;
  • Лична професионална орјентација (филозофија) – како подучавам, који је доминантан стил рада, најчешћи облици рада, зашто радим баш на тај начин, које циљеве постављам, које методе најчешће користим, како се то што радим одражава на децу, рефлексија на сопствене компетенције (Важно је напоменути да се професионална орјентација непрестано развија и мења);
  • Самопроцена ефекара рада коју врши сам наставник;
  • Спољна процена ефеката рада коју врше директор, стручне службе, надзорници…;
  • Прилози – збирка најбољих радова наставника (када бира радове за портфолио наставнику морају бити јасни разлози због којих неки рад укључује у свој портфолио), радова који доказује да је у настави применио оно што је научио на семинару;
Дакле, у портфолио наставник уноси постигнуте резултате у различитим активностима: образовним, креативним, истраживачким
Врсте портфолија:
  • Електронски портфолио је збир фасцикли на рачунару у које се одлажу радови, самовредновање, повратне информације и друго у дигиталној форми. Све о електронском портфолију имате на следећим адресама:
(Е- портфолио можете водити и у PowerPointu уколико вам тако више одговара)
  • Папирнати (Paper based portfolio) портфолији су везани за фасцикле као физички оквир у који се радови одлажу. Фасцикле се могу  разврставати уз помоћ натписа или боја и величина или на други начин. За папирни портфолио можете користити следеће моделе:
Зашто нам је потребан портфолио?
  • Помоћу њега чувамо и пратимо најважније резултате свог рада;
  • Приказујемо шта знамо  да урадимо, односно како радимо;
  • Пратимо, акумулирамо, организујемо и анализирамо свој рад…
  • Пратимо развој личних компетенција, своје напредовање…
  • Информишемо заинтересоване о резултатима свог рада: директора, надзорнике, колеге … шта и како радимо /своје компетенције
  • Чувамо најважније примере из своје праксе(оне за које мислимо да су посебно важни и вредни презентације)
  • Вршимо евалуацију;
  • Планирамо своје стручно усавршавање и напредовање у звања;
Дакле, портфолио наставникасе посматра, не само као алтернативни облик  процене његове ефикасности и професионализма, већ и као механизам самообразовања, самоспознаје и самоактуелизације личности наставника. Састав портфолија зависи од конкретних задатака које је наставник ставио испред себе и садржи документа релевентна за његову каријеру.
Љиљана Павловић

Портфолио групе



Подизање квалитета и модернизација образовања захтева непрестано активно истраживање и рад на стварању нових ефикаснијих облика едукативног и васпитног рада, као и проналажење нових, прецизнијих техника процењивања достигнућа ученика који ће бити у складу са модерном технологијом образовања. Један од новијих, алтернативних видова процене постигнућа је портфолио. Проучавајући теоријске темеље портфолија, дошли смо сазнања о делотворности овог механизма. Портфолио је средство за дијагностиковање и метода оцењивања напретка и развоја ученика. Портфолио наставника и одељењског старешине је средство за дигностиковање педагошких метода и средство за процењивање професионализма наставника. Наставник је у обавези да изабере стратегије и тактике које су погодне за позитиван утицај на децу уз поштовање њихових индивидуалности и креативности. У том случају портфолио наставника и портфолио разредног старешине (одељења) ће бити фокусиран на планирање и методе дијагностиковања, као и на достигнућа и проблеме сваког појединачног ученика што је важан део праћења образовно-васпитног рада са са децом.
Стручњаци су на основу резултата проучавања искустава образовних институција, научне и методолошке анализе, психолошке и васпитно-образовне литературе идентификовали проблем као немогућност да се створи систематска процена квалитета образовања без адекватно дизајнираног модела процене у школи који ће обезбедити процес оцењивања квалитета образовања и васпитања. Тај модел процене је портфолио.
Савремено образовање поставља школу на место културног центра локалне заједнице, што значи да се са ученицима ради не само за време наставе, већ и после наставе кроз разне видове активности. Наставник је у обавези да вреднује како наставне, тако и ваннаставне активности кроз истраживања, анкете, тестове, кроз извештаје и портфолио ученика, наставника и одељењског старешине.
Иако се идеја о портфолију јавила давно, још 80-тих година прошлог века у нашој земљи она постаје све популарнија последњих година. Све већи број школа користи портфолио у својој пракси, али је проблем у томе, што се он најчешће схвата као збирка радова ученика или као алтернативни начин оцењивања ученичких постигнућа.
Да бисмо разумели технику портфолија, неопходно је да се схвати да постоје четири међусобно повезане компоненте:
Портфолио ученика + Портфолио наставника + Портфолио одељења + Портфолио школе као средство праћења образовно васпитног рада. O портфолију ученика и наставника смо већ говорили. Овде ћемо се бавити Портфолиом одељења или Портфолиом одељењског старешине.
           Задатак портфолија одељења је подизање квалитета и ефикасности разредног старешине у стварању повољне психолошке и образовне средине за развој личности сваког ученика. Циљ портфолија је прикупљање информација о активностима ученика, као и промоција креативног развоја сваког ученика, што ће помоћи разредном старешини у праћењу и процењивању развоја ученика.
Задаци овог портфолија су:
• Комбиновање контроле са самоконтролом свих учесника образовног процеса
• Подршка одељењском старешини у у вршењу дужности одељењског старешине
• Стварање услова за спровођење активности са циљем формирања одговорне заједнице ученика
• Подршка одељењском старешини у превазилажењу потешкоћа на које наилази
• Стварање базе података о активности ученика једног одељења
Шаблон за  Одељењски портфолио:

ПОРТФОЛИО – 1.део
РОЂЕНДАНИ УЧЕНИКА – на овом делу портфолија пожељно је да раде сами ученици, наставник  даје упутства и усмерава. Овај део портфолија може бити доступан свима.
На другом делу Портфолија одељења ради одељењски старешина и може бити доступан колегама који предају у одељењу, стручним сарадницима и директору.
ПРИСУСТВО РОДИТЕЉА РОДИТЕЉСКИМ САСТАНЦИМА
ПРОТОКОЛ ПОСМАТРАЊА ПОНАШАЊА И МОРАЛНИХ КВАЛИТЕТА ДЕЦЕ
ФИЗИЧКИ РАЗВОЈ УЧЕНИКА
СОЦИЈАЛНА КАРТА ОДЕЉЕЊА
УЧЕШЋЕ УЧЕНИКА У ШКОЛСКИМ АКТИВНОСТИМА
УЧЕШЋЕ УЧЕНИКА У ВАННАСТАВНИМ АКТИВНОСТИМА
РЕФЛЕКСИЈА ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА
Образце за ове идеје наћићете на овој адреси: 
https://www.dropbox.com/s/nlou4biqpz8m2it/Sadr%C5%BEaj%20grupnog%20podfolija.7z
Пиортфолио образовне институције – треба да садржи низ докумената о образовно васпитној делатности школе на основу којих се може дати свеобухватна оцена васпитнообразовног процеса у школи. Праћење квалитета образовања у школи представља квалитативне и квантитативне показатеље квалитета образовања.
Шема праћења квалитета васпитања;

Однос између компоненти тeхнике портфолио може бити приказан на следећи начин:
Савремено образовање насттоји да створи јединствену педагошку стратегију и тактику организације рада о употреби и праћењу квалитета образовања кроз модел портфолио како би дошли до следећих резултата:
Функционисање модела портфолио на свим нивоима образовања;
Компететност наставника за систематску процену квалитета образовања по моделу портфолија;
Портфолио као начин процене није непознат нашој наставној пракси, али је недовољно заступљен. Тренутно је ово једна од најактуелнијих тема у нашем образовању и лагано почиње да се примењује у образовној пракси.

недеља, 24. фебруар 2013.

Лесковачка црвенкапа

Било једном једно девојче, малечко и убаво беше. Звали су гу Црвенкапа. Имала је неку црвену капу код Кинези што ву купили, јер бабу мрзело да ву плете капу. Мало ву попке плете сваку годину, још и с' капу ће се с'д заноси.
А и вуница поскупе много туј годину.
Црвенкапа је живела с' мајку и с' татка, у кућу поред голему шуму. Тачније у Чукљеник. На други крај је живела баба њена. У Тулово. Раздаљина таман тол'ка да ти отекну док стигнеш. Ноге да ти отекну.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе подварак што је скувала за бабу и омесен ‘леб, јер баба не воли куповни, много ву жилави а већ пола зуби нема. Све јој то набута у крошњу и преко тој теглу љутеницу. Црвенкапа попизде. Ем ће се маје пешке, јер је недеља и комби нема, ем треба носи 100 кила једење. Размишља се Црвенкапа: "Куде сад да идем у пи*ду материну?" Него кое ће, баба гладна, а можда ву и да неки динар за у град.
Сабра она џопке и крену полако.
Мајка гу упозори да се не маје много, него право код бабу и назад. Посебно ву је рекла да не скреће од пут па да умаже у блатиште ципеле ко прошли пут. Једва ги је очистила. Црвенкапа све саслуша, ал' ву на друго уво изађе. И пође она. Док изађе из село и мало на там док иде поред њиве брзо јој прође пут. Плус и неки кучики селски гу појурише, па зач'с стиже до крај село. Тад поче се размишља кол'ко ће ву треба до бабу, па одлучи да га крати кроз шуму. На почетак шуму приједе ву се гројзе и обрсти на комшију мало од виноград. Док је то радила, ич није приметила да је иза једну букву гледа неки. Био је то вук. Раздра се он одједном "Кое радиш ту, а?" Црвенкапа се усра. Мислим фигуративно. Кад виде ко је, само потули шију. Мисли се ле, ле сад ако ми каже на мајку има све да ме искубе. Или на бабу, има ме одере са сукаљку кад дођем. Јер баба је волела са сукаљку да бије зато што је с' једне стране практично (нема руке да гу болив), а са друге стране ефикасно (не правиш се после много паметан).
Прилази вук, шири се нешто и онако пита као незаинтересован: Кое ра'иш бе девојчице? Дал' те исцима? Берем си гројзе, ћале ме испрати. Каже ће пропадне, много киша била, па ће се скапе ако га не оберемо и ја рек'о на бабу да понесем неки грозд да се зарадује, ништа благо не једе.
До'ро бе, не правдај ми се - рече вук. В'им да крадеш. Срам ли те је?
Црвенкапа оћута.
З'ебавам се, бе - насмеја се вук. Све му обери на овог мајмуна, гађао ме са др'млије прошлу недељу у лов кад беше. Срећа па промаши. Је*ем га малумног. И син му неје бољи. Знаш ли кое сам чуо? Пије дрогу.
Црвенкапа га зачуђено погледа.
Озбиљно - рече вук. Кое си зинула? Стварно. Него баба кое ради, како је?
Није нешто добро - одговори Црвенкапа. Грип гу сад овај у'ватио. И тој прими вакцину и све и поново. И пије лекови и што ти не.. нема, још се не мож оправи.
И ови доктори незналице - рече изнервирано вук. На везу дошли, платили место или преко странке се изнабутали. Страшно. Него, како ће уђеш у кућу, имаш ли кључ? -упита лукаво вук, заодећи као киша око Крагујевац.
Ма ћале ми уради два до сад, ја ги изгуби. Сад немам ниједан него трипут куцнем и баба зна да сам ја и отвори ми.
Ај це видимо - рече вук и по најкраћи пут крену до кућу. Ал' мало на там' упаде у неки јендек, једва се извади и онако утепан виде да ће га претекне Црвенкапа па метла до кућу, кад комшија, поред бабу што живи, кљусу поставио на крај шуму. Акну га кљуса преко цволике, излетеше му свитке на очи. Оћута он, да га не чују у село а у себи се мисли, је*ем ти ја овај пут што га изабра, је*ем ти и бабу и подварак и једење и овој детиште шунтаво што га срет'о. Кад је стиг'о до кућу вук покуца трипут на врата. Баба пита: "Куј је?"
Вук рече: "Из Дистрибуцију бабо. Ће плаћаш ли рачуни?"
Баба рече: "Нема ништа од тој."
"Значи да гу сечемо" - унесе се вук у улогу.
"Ако оћеш главу да изедеш, сечи" - одговори претећи бака.
Вук се уплаши па рече: "Шалим се бабо, из Водовод. Пукла цевка!"
Баба рече: "Кам' вода ако је пукла цевка? Оћете ли милицију да зовем, мангупаријо?"
Вук виде да ће наје*е па поче: "Ма поштар бабо, пензију ти носим. Седми део, друга четвртина јануарска пензија од пре'прошле године."
"А што не збориш одма, пушка те разнела" - узбуђено рече бака. Како отвори врата тако гу вук гутну. Без леб. Сасвем џопке. Узеде вук другу спаваћицу, капу, обуче се. Тури наочаре, па му се заврте у главу. "Кое сад ово?" мисли се вук. Ааааа... јаку дипотрију баба носи. Него ће издржи док се не довуче Црвенкапа. Не прође много, вук се таман загледао у неку серију на Пинк кад ете гу Црвенкапа. Чука трипут на врата.
Е да га је*ем - помисли се вук. "Ко је?" - упита он.
"Ја сам бе бабо, кое ме испитујеш" - рече нервозно Црвенкапа.
"Ајде улегни" - рече вук.
"Реко ти шесто пут да закључујеш врата" - одговара Црвенкапа. Чим уђе, Црвенкапа беше изненађена с' бабин изглед.
"Кое ти је бе бабо, што тако изгледаш? Кол'ке су ти рукеее.."
"Па да те загрлим бе в'шло малечка" - рече вук.
"А очи? Кое? Гледај ги? Дал' си варила нешто с' дедин апарат ноћ'с?"
"Море доктор ми даде неку диоптрију, расипа ме. Оволке ми очи, ич ми не одговара. Него сад те видим боље. Гле шта су те бубуљице избиле, ццццццц."
"До'ро бабо, заје*и, него што су ти тол'ки уши?"
"Да те чујем боље" - рече вук, "зато немој ми се дереш овде уз кревет."
"А зуби? Гледај ги кол'ки су? Ко на вуци."
"Да те изедем без ‘лебац" - рече вук. Рипну и гутну гу.
Црвенкапин комшија је у том моменту пролазио поред бабину кућу. Видео је да му је неко јео по лојзе па је мислио да је вук и тражио га је по целу шуму. У суботу се мајао по пијац и купио ново држаље за секиру, па гу понео. Кад зачу викање и као да се неко отима, он улете у кућу удари вука са секиру по тил и ај што му главу ицепи него га на пола пресече. Испадоше и баба и Црвенкапа из вукову мешину. Тако заврши вук каријеру, ицепи му комшија крштеницу, а онда он, баба и Црвенкапа заседоше да изедев мајкин подварак.
"Додај мало од љутеницу" - рече Црвенкапа...

За нас маторе

Ружно паче

Једног пролетнег дана на имању доброг сељака, у гнезду маме Патке, излегло се необично паче. Разликовало се од својих сестара и браће јер је било велико и ружно. Мама патка одмах је посумњала да је то њено дете па је хтела да провери. Ушла је у језеро и чекала да њена деца крену за њом како су сви пачићи кренули а за њима и ружно паче мама патка је била сигурна да је то ипак њено дете. Пар дана након што су се излегли мама патка одлучи да своју децу представи осталим животињама са фарме. Саветовала је децу да подигну вратове, да се исправе, да се не гегају и не савијају ноге. Све су то деца одрадила, али остале животиње, а нарочито стара патка одмах је рекла „Лепа су ти ова деца, само ово последње је мало ружно“...
Животиње из домаћинства су почела да га гурају, кљуцају, не дају му да једе. Остали пачићи из истог гнезда почели су да му се ругају да је незграпно, а чак га је и мама Патка занемаривала приликом храњења. Јадно паче није имало ни једног пријатеља на имању, јер су му се животиње ругале и избегавале га. 
Јадном малом пачету није преостало ништа друго него оде са имања, што даље од злобе и понижења. Очију пуних суза и са страхом у срцу да никад неће бити вољено, ружно паче побеже из свог дома.
Побегло је у мочвару. Тамо је нашло на дивље патке, патке које су биле као он али не баш исте. Са њима се договорио да ако он њих не дира неће ни они њега и да онда може да остане. И тако је и било док га није једно јутро пробудио страшан прасак. Све патке су полетеле само оно ноје могло. Сакрио се у трави и чекало. Из жбуња се појавила велика глава неког ружног чудовишта. Паче је чекало да га то чудовиште прогута, али оно га је само оњушило и отишло. Био је то ловачки пас који га је смао оњушио и отишло даље да тражи патке које су биле уловљене од ловаца, а оно то није било и није било интересантно ловачком псу. Паче је ипак мислило да је то чудовиште отишло јер је оно много ружно и да се то чудовиште уплашило њега и побегло. Побегло је и паче. Шшто даље од мочваре.
Ишло је пољима и наишло касно ноћу на једну стару кућу. Мислило је да је кућа празна и легло је испред врата. Ујутру из куће је изашла једна старица са мачком и кокошком и ухватила га. Старица није лепо виудела па се надала је паче велико и да ће снети јаје. Зато га је затворила у кавез. Данима је паче седело у том кавезу, јело али јајета није било. Сваког дана је све више желело да иде на воду, да плива. Једног дана из кавеза га пустише кокошка и мачка јер оно није било довољно добро за њих. Они су знали да мјаучу, преду, кокодачу, снесу јаје а оно ништа. Да не би трошило храну они су га истерали из куће. Паче је побегло право на реку. Ту је било прелепо имало је храну, траву, слободу, и нико му није говорио да је ружно и да не вреди.
Стигла је јесен. Лишће је падало с грана и малом пачићу је било све хладније. Покривао би се лишћем да се бар мало загрије. Једног дана је чак видео на небу прелепе беле птице. Биле су онакве како је он веровао да изгледају најлепше птице. Хтео је са њима али није знао да лети. Хтео ја да буде као оне али он је био само ружно паче. И тако је успело да преживи јесен, али после јесени долази зима и време је било све хладније и хладније, а почео је и снег да пада.
Након дугог лутања, сав промрзао, исцрпљен и гладан, паче је наишао на малу сеоску кућицу. Завукао се међу дрва испред кућице надајући се да ће се тако сакрити од зиме, туђих погледа и подругивања. Ту је остао неколико дана, док га није, промрзлога и изгладнелога, пронашао човек који је живелео у тој малој сеоској кућици. Са њим у тој кући су живели и његова деца и мачка. Они су једва дочекали да га узму у руке. Волели су да се играју са пачетом. Оно је било њеихова играчка. Ту је пачић по први пут осјетио љубав и топлину властитог дома. Али, нису баш сви у кући вољели мало ружно паче. Кад је дошло пролеће, мачак више није могао прикрити своју љубомору. Једног је дана тако лукаво преврнуо врећу брашна да се брашно расуло по целој кући, а човек је поверовао да је то учинило мало ружно паче. Јако се наљутио што је тако незахвалан, па га је избацио из куће.
Срећом, напољу је било поново пролеће и сва природа је блистала од среће. Једино је јадно мало ружно паче још увек било тужно, јер је било само и невољено. Лутао је по озеленелим шумарцима и пољанама прекривеним разнобојним цвећем, а пролазећи поред потока и речица није желио ни погледати у воду како не би видио свој ружни лик на њеној површини. 
И тако, лутајући, случајно стигне до језера. А тамо угледа прекрасне патке, које баш и нису биле патке, јер су имале као снијег бело перје и дуге лепе вратове. Сетило се то су биле оне птице које је видео како лете још јесенас. Оне за које је говорио да су прелепе. Паче никада до тада није видело такву птицу, па сав збуњен уђе у воду како би им пришао ближе и боље их погледао.Али тек што је дотакнуо површину језера, примијетио је исто тако лепи бели лик како се одражава на површини воде точно испред себе. Изненадио се, окренуо се и лево и десно како би видио где се то скрива тај тако лепи лабуд, али како у његовој близини није било никога, схватио је да се то његов лик одражава на површини воде. Био је толико задивљен својом лепотом да није могао одвојити поглед од свог лика. 
А тада су до њега допливали други бели лабудови и радосно га поздравили пожелели су му добродошлицу. Сви су углас причали и нико никога није баш могао чути, али то није било ни важно. Мало ружно паче, сада је прекрасан бели лабуд, нашао је свој дом и љубав.
Лабудови су заједно проводили прекрасне летње дане на језеру уживајући у међусобној љубави, поштовању и разумевању. А када је дошла јесен и лишће почело жути и да опада са дрвећа, сви су лабудови полетели према југу у топлије крајеве, на језеро на којем ће провести зиму. Достојанственим летом прекрасних дугих вратова и широко раширених крила, наш је, некад мало ружно паче, а сада прекрасан бели лабуд, надлетело имање на којем је рођен. С висине поздрави маму Патку и своје сестре и браћу који су били толико запрепаштени када су га видели да нису могли изустити ни реч, а он достојанствено настави лет са својом породицом према југу где ће провести зиму. Следећег пролећа ће се вратити, а ви погледајте понекад у небо, па кад видите лепог белог лабуда и његову породицу, махните му.

субота, 23. фебруар 2013.

Писмо учитељу - поучна прича

Данас мој мали син креће у школу и све ће му тамо неко вријеме бити страно и ново и зато бих молио да будете њежни према њему. Он креће у пустоловину која га може одвести преко континената у авантуру коју ће можда пратити ратови, трагедија и патња. Такав ће живот захтијевати вјеру, љубав и храброст. Стога, драги учитељу, молим вас ухватите га за руку и научите га ономе што мора знати. Научите га, али благо, ако можете.
Научите га да на сваког непријатеља долази и један пријатељ. Мораће научити да сви људи нису праведни, ни искрени. Али научите га такође да на сваког подлаца долази један херој, на сваког поквареног политичара један предани вођа.
 Научите га да десет зарађених центи вриједи много више него један нађени долар, да је у школи много часније гријешити него варати. Научите га како достојанствено губити и како уживати у побједи када добија. Научите га да буде обазрив са обазривима, а непопустив са грубима. Научите га одмах да је најлакше надвладати насилнике.
Одвратите га од зависти ако можете и научите га тајни спокојног осмјеха. Научите га, ако можете, како се насмијати када си тужан; научите га да сузе нису срамота; научите га да слава може бити и у поразу, а очај у успјеху. Научите га да се не обазире на цинике.
Научите га ако можете чудесности књига, али дајте му такође времена да дубоко размишља о вјечној загонетки птица на небу, пчела на сунцу и цвијећа на зеленом брежуљку. Научите га да вјерује у властите идеје, чак и ако му сви кажу да су оне погрешне. Покушајте мом сину дати снагу да не слиједи гомилу када сви то чине. Научите га да сваког слуша, али научите га такође да пробере све што чује и задржи само оно добро што прође кроз сито истине.
Научите га да прода своје таленте и мозак најбољим понуђачима, али да никада не стави цијену на своје срце и душу. Нека има храбрости бити нестрпљив, нека има стрпљена бити храбар. Научите га да увијек има узвишену вјеру у себе, јер тада ће увијек имати узвишену вјеру у човјечанство и Бога.
Знам да је ово велики захтјев, али видите шта можете учинити.

Писмо је написао 
некадашњи амерички предсједник Абрахам Линколн 
када је његов син кренуо у школу.

Синдром изгарања у професији наставника

burnout_teacher У последње време, све чешће се говори о синдрому изгарања на послу који је на међународном нивоу препознат као поремећај који је, у односу на то што га узрокује и на последице, искључиво везан за радно место. Синдром  изгарања на послу је стање психофизичке исцрпљености проузроковане претераним и пролонгираним стресом. За разлику од умора, он укључује промену ставова према послу и понашања према клијентима и сарадницима. Често се јавља код људи који се баве хуманитарним делатностима, односно  професијама у којима се „брине“ о другима: социјални радници, наставници, васпитачи...
Најугроженији су они који су свој рад започели с пуно ентузијазма и очекивања, са великом жељом за успехом или да помогну другим људима.
 Три главна обележја овог поремећаја  су емоционална исцрпљеност, негативан или циничан став према надређенима, колегама или клијентима и негативна процена смисла и квалитета сопственог рада. Присутност и размера синдрома изгарања може се открити објективним тестом (на пример упитником).

Домаће задатке решавати по плану

Да ли израда  домаћег  задатка  хорор код куће? Осећате ли   да на дете  вршите  притисак?
Изгледа ли то овако: ваше дете седи за својим писаћим столом пред отвореним књигама, али тешко  да било шта упамти. У школи се због тога осећа лоше и изостају добре оцене?
Ево неких правила рада. Нека их се при учењу код куће деца држе. Не надајте се одмах сутрадан неком изврсном напретку, али кроз неко време труд ће се исплатити.

10 правила за рад

  1. Утврдите са дететом  одређено време за почетак .
  2. Нека радно место буде уредно. На столу је само оно што је потребно за задатак.
  3. Чита задатке и размисли шта мора учинити.
  4. За сваки задатак одреди отприлике време за које ће га урадити
  5. Навикава се на план у 3 фазе: (1) почети са задацима који им иду лако, (2) затим прећи тешке ствари, (3) на крају радити ствари које су им најлакше.
  6. На прекида планирано  радно вријеме(разговорима телефоном,гледањем ТВ-а, но ту и тамо прави кратке паузе за предах (протезање, устајање, отварање прозора, удисање свежег зрака, поновно седање).
  7. Пише уредно у своју  бележницу најважније
  8. Ако има проблема, бодримо дете да се не предаје  лако, већ упорношћу и  стрпљењем   реши задатке.
  9. Контролише на крају још једанпут 3. правило и размисли  јесте  ли све добро испланирало.
  10. Поспрема  своје радно место и израђује план за сутра.

Пинокио

Једном давно живео је један стари мајстор који је од дрвета могао да направи шта пожели , али није имао породицу. Живео је сам. Стари столар Геппетто (Ђепето) једном је пожелео да има своје дете и  направи од дрвета дрвеног лутка и назва га Пиноццхио (Пинокио). Погледа Ђепето Пинокија, обузе га туга јер није имао деце, а овај лутак је био као дете које би он желео. Гледа у лутку и каже: "О, Пинокио, кад би барем био прави дечак..."
Са том мишљу и тугом оде на спавање. Слушала тај вапај добра вила, и дође код Ђепета током ноћи, те му овако рече: "Добри мој Ђепето, многе си ти људе учинио сретнима, а сада ћу ја учинити сретним тебе..." Осмехну се вила и својим чаробним штапићем нежно дотакне лутка: "Пробуди се, Пинокио, дајем ти дар живота!" И, гле, Пинокио истог трена скочи на ноге. Скако је играо и био весео, али је много тога још требао да научи. Пре него што је поново нестала, вила му рече: "Запамти, Пинокио, ако будеш храбар, искрен и несебичан, једног дана ћеш постати прави дечак."
Идућега дана Ђепето се невероватно обрадовао. Има свог сина. Своје дете. И као што сви родитељи своју децу шаљу у школу, пун поноса, посла свога малог дрвеног дечака у школу. "У школи ће ти требати књиге, изволи новац да купиш књиге и онда можеш да идеш право у школу.", рече му, па дода: "И не скрећи нигде с пута..."
Међутим, Пинокио је кренуо, али у школу стигао није. Уместо да оде у књижару видео је циркуску шатру, а она шарена и из ње се чула граја и смех. Радознао Пинокио је желео да уђе али је морао да купи карту. Карту је купио од дела пара који му је Ђепето дао за књиге. У циркусу се обрадовао када је видео да тамо има још дрвених лутака.
Тамо га покварени лутак Злоћо наговорио да остане са њим у том циркусу, јер ће га учинити славним. О, како ли је само Пинокио био сретан док је целу ноћ плесао са својим пријатељима. Али да, кратко је та срећа трајала, јер га већ мало затим Злоћо закључа у кавез како не би могао побјећи. Јер све остале лутке су биле обичне лутке које су се покретале уз помоћ људи а Пинокио није. Пинокио се кретао сам. Тако да и није било друштва како је желео Пинокио.
Побегао је Пинокио из циркуса и кренуо да купи књиге као што му је рекао отац, али сада није имао довољно пара. Размишљао је где да нађе новац и док га је пребројавао, два разбојника су га видела како има новца код себе. Решили су да га преваре. Рекли су му да знају где је место на коме ако после поноћи засади новац. Из где стави новац израшће дрво које ће на гранама имати још више пара. Пинокио је поверовао и кренуо са њима да му покажу где је то место. Али чим су били у мраку где није било никог другог они су га везали и украли му новац и побегли.
У том се тренутку се појавила  плава вила и упита Пинокија зашто није отишао у школу. А Пинокио поче лагати како је био у школу, како је изгубио паре... Како би какву лаж додао, нос би му био све већи и већи... Кад је, ипак, напокон рекао истину, вила га је ослободила и дала поново новац, али га је при том овако упозорила: "Запамти, Пинокио, задњи пут ти помажем. Ако не желиш бити добар, остат ћеш заувек од дрвета!"
Чврсто одлучивши да буде послушан свом оцу, Пинокио сутрадан крене у школу. Вила га посла у школу и рече му да после школе иде право кући јер се његов отац сигурно брине где је. Али да, на путу сретне кочију пуну раздраганих дечака, који су се добро забављали, а кочијаш га са широким осмиехом позове да пође с њима на Острво Среће. Мало ко би таквом позиву могао одолети. Острво Среће је место где је све дозвољено, где деца могу да буду као одрасли, да једу, пију када желе и како желе, да се играју забављају и иду на спавање када пожеле.  Када му је то испричао кочијаш Пинокио, сав сретан, ускочи унутра. Није хтео чути два тужна магарчића, која су вукла кола, како га упозоравају да не иде. Заборавио је и на Плаву вилу и на оно што му је рекла.
На Отоку Среће Пинокио са осталим дечацима су се цео дан играли, добро су се забављали, нису јеле хлеб, мелко и друга јела само су јели слаткише до изнемоглости и пили алкохолна пића. Вино, ракију, пиво, оно што пију одрасли. Чинили су баш све што желе, чак су и пушили. Пинокијева срећа је била неизмерна! Размишљао је како је добро што није послушао оне магариће и вилу! Али да, није та срећа баш дуго трајала! Када се пробудио ујутру Пинокио је и има шта видети, израсли су му уши и реп баш као у магарета. И не само то он је био прави магарац, чак је и њакао. Продали су га на пијаци. Купио га је човек коме је требао магарац да носи терет. 
Али тај човек је био шкртица, није хранио довољно магарца, тј. Пинокиа. Када је Пинокио изнемогао и није имао више снаге ни да устане. Човек га је само однео и бацио у море, мислећи како ће се магарац удавити. А у ствари чини си нестале и Пинокио је поново постао дрвени лутак. Уморан и изнемогао од рада није имао снаге да плива до обале. Вода га је однела далеко на пучини. Плутао је. Плутао је данима све док један велики кит није помислио да је Пинокио само још једна риба која је за јело и прогутао га. Унутра је пинокио видео да има пуно разних ствари које је кит гутао, мало се одморио и кренуо да разгледа шта све има у китовом стомаку. Ту је срео и Ђепета. Одакле ђепето у китовом стомаку питаћете се ви? Па када је ђепето видео да се пинокио не враћа кући, забринуо се и кренуо је да тражи Пинокиа. Тражио га свуда и није напшао па је на чамцу кренуо да га тражи и по мору. Тамо на мору наишао је исти овај кит и прогутао га. И сада су и Ђепето и Пинокио били у китовом стомаку. О, колике ли среће било кад су се угледали и коначно нашли! Али, ваља им је побећи из китовог стомака! Али како?!
Досети се Пинокио да запале ватру од разних ствари које је кит гутао, а кад дим добро надражи киту ноздрве, он тако кихну да избаци оба јунака далеко у море.
Врло исцрпљени, борећи се против снажних валова, последњим су се снагама приближавали обали. Али старом Ђепету понестаде и оно мало снаге, па је изледало да му нема спаса и да ће се удавити. Пинокио помисли колико је његов отац само пропатио због његове лакомислености, а сад ће због њега и главу изгубити, па сакупи сву снагу коју је имао и свим силам поче да вуче Ђепета ка обали. Мало-помало, мало-помало, и потпуно исцрпљен довуче свога љубљенога оца на обалу.
Сада Пинокио, потпуно исцрпљен, паде и остаде лежати главом зароњен у воду. Јадни га Ђепето једва подиже и однесе равно у кревет, па клекне поред њега и стално јецајући почне запомагати: "Пинокио мој драги, сине једини, жртвовао си свој живот да би мене спасио..."
Кад, ето, изненада опет плаве виле!Махне штапићем Пинокију изнад главе и рече: "Данас си, Пинокио, доказао да си храбар, искрен и несебичан. Жртвовао си се за другог. Зато ћеш постати прави дечак!"
Ђепетова се срећа, наравно, ни с чим није могла упоредити! Видео је како је од обичног дрвеног лутка сада постаје прави дечак. Коначно је имао сина!  А Пинокио је научио ценити савете других, те је од тада вредно  ишао школу, испуњавао своје обвезе и био велика радост и неизмерни понос свом драгом старом Ђепету.

Црвенкапа

Била једном млада, драга девојчица коју би свако заволео чим би је угледао, а њена је бака волела тако да није знала како би детету угодила. Једном јој поклонила капицу од црвена баршуна, што је девојчици тако добро пристајала да друго и није хтела носити; по тој капици прозвали су је Црвенкапа. Једног дана рече јој мати:
- Хајде, Црвенкапице, ево ти колача и боца вина па однеси баки да се мало окријепи; болесна је и слаба. Пођи што пре, док није припекло; кад будеш напоље, иди право и не скрећи с пута; можеш пасти и разбити боцу, па бака неће ништа имати. Кад јој дођеш у собу, не заборави да јој пожелиш “добро јутро”; немој завиривати наоколо по ћошковима.
- Све ћу извршити како треба - одговори Црвенкапица и пружи мајци руку.
Бакина кућа била је изван села, у шуми, пола сата далеко. Кад је Црвенкапица пролазила кроз шуму, срела је вука. Није знала како је то зла животиња, па се није ни бојала.
- Добар дан, Црвенкапице! - поздрави је вук.
- Добар дан, вуче! - узврати она.
- Где ћеш тако рано, Црвенкапице?
- Идем баки.
- А што то носиш у корпици?
- Колача и вина; јуче смо пекли; нека се бака мало окрепи.
- А где станује твоја бака, Црвенкапице?
- У шуми, испод три велика храста; тамо јој је кућица иза  лескове живице; бит ће да знаш - објасни Црвенкапица.
“Младо нежно створење; заиста мастан залогај, пријаће ти више него неки стари залогај. Треба лукаво да смислимо план и шчепам оба залогаја” - мисли вук у себи идући покрај Црвенкапице, па ће онда гласно:
- Црвенкапице, има лепог цвећа поред стазе; зашто га не наберш свидеће се баки? Чини ми се да ти уопште не чујеш како птице лепо певају. Идеш некако сама за себе, као да ћеш у школу, а тако је весело овде у шуми.
Црвенкапица погледа наоколо, па кад виде како сунчеви зраци пролазе кроз дрвеће тамо-амо поигравају се и свуда је лепо цвеће, помисли: “Ако баки донесем букет цвећа обрадоваће се; још је рано, стићи ћу на време.”
Скрене с пута и потрчи у шуму да набере цвећа. Кад би који цвет убрала, трчала би даље, мислећи да тамо има још лепшег и тако је ишла све дубље и дубље у шуму. Вук је, међутим, отишао право до бакине кућице и покуца на врата.
- Ко то куца? - упита бака.
- Црвенкапица; донела сам ти колача и вина, отвори.
- Притисни само кваку, отворено је - огласи се бака. - Преслаба сам, не могу устати.
Вук притисне кваку, врата се отворе и он пође право према постељи те прогута баку. Затим обуче њене хаљине, стави њену капу на главу, легне у њену постељу и повуче завесе. Црвенкапа  је и даље трчала за цвећем, па кад га довољно набрала, толико да више није да га држи у руци, сети се баке и пожури њој. Зачудила се што су врата отворена а кад уђе у собу, учини јој се нешто необично па помисли: “Боже мој, како ми је данас тешко при срцу, а иначе тако волим бити код баке!” Уздахне, па ће гласно:
- Добро јутро!
Али не доби одговор. Затим приђе постељи, развуче завесе, и гле: у њој бака, капу навукла на лице, сва је чудновата.
- Хеј, бакице, зашто су ти тако велике уши?
- Да те боље чујем.
- Хеј, бакице, зашто су ти тако велике очи?
- Да те боље видим.
- Хеј, бакице, зашто су ти тако велике руке?
- Да те боље дохватим.
- Али, бакице, зашто су ти тако велика уста?
- Да те боље прождрем! -викне вук: скочи из постеље и прогута јадну Црвенкапицу.
Кад се вук најео, опет легне у постељу, заспи и гласно захрка. Покрај куће пролазио је ловац и мислио: “Како ова стара жена хрче! Треба да видим шта јој је.” Уђе у собу, кад приђе кревету, опази вука. – Овде си стари грешниче, одавно те тражим! - ускликне ловац и хтеде да га пушком нациља, кад се присети да је вук можда прогутао баку, па би се могла још спасити. Због тога не запуца у вука већ узме нож па стане вуку отворити трбух. Неколико пута зареза и опази како се засја црвена капица; зареже он још неколико пута и дјевојчица искочи из вучијег стомака.
- Ах, како сам се уплашила! - весело ће Црвенкапица. - Како је мрачно унутра!
Затим изађе и стара бака, јос жива; једва је дисала. Црвенкапица донесе камења, како јој рече ловац и њиме натрпају вука, па кад се овај пробудио и хтео да побегне, притисну га камење тако да паде мртав. Сво троје беху задовољни. Ловац је одрао с вука крзно и отишао кући; бака уживала у колачима, пила вино што га је донела Црвенкапица и брзо је оздравела, а Црвенкапица је размишљала: “Не треба никад скренути с пута кад ти мајка забрани.”