Сузуки метода

“Музички таленат је способност која се може развити. Свако дете може развити вештину музицирања ако се подучава на прави начин, баш као што развија и способност да говори матерњи језик. Потенцијал сваког детета је неограничен”

Овако је размишљао познати  јапански виолиниста и педагог Шиничи Сузуки, који је развио потпуно нов приступ музичком образовању деце.

Сузуки је приметио да сва деца света уче матерњи језик са лакоћом (чак и дијалекте који одраслима представљају тешкоћу, деца узраста 5 или 6 година савлађују са лакоћом). На основу тога је закључио да ако деца поседују вештину уз помоћ које успешно савладавају матерњи језик, онда имају и потребну вештину за савладавање свирања неког музичког инструмента. Сузуки је овај процес назвао Метод учења матерњег језика (Мотхер Тонгуе Метход), а цео систем овакве педагогије Едукација (учење) талента (Талент Едуцатион).

Сузуки метод зачет је средином XX века у Јапану (после ИИ Светског рата), одакле се проширио на остале земље Пацифичког обруча, а онда и по Европи. Овај метод почео је такође да се користи и у неким местима у Африци.

Иако се у почетку примењивао само за учење свирања виолине, касније је адаптиран и за друге инструменте – виола, виолинчело, клавир, флаута, блок-флаута (фрулица), гитара, харфа, глас, оргуље, а у Италији се тренутно истражује могућност примене овог метода и на учење свирања мандолине. Осим инструмената у правој величини, данас постоје и инстументи који су прилагођени најмлађима.

Иако су и пре настанка Сузуки метода постојале виолине у мањим величинама (половина, четвртина), појава Сузуки метода охрабрила је произвођече виолина да ове инструменте праве у још мањим величинама него до тада. За флауту постоје тзв. У-главе, док се за клавир користе помоћне клупице за ноге и столице којима се може подесити висина ( овакве столице користе се и за виолончело и гитару).

Сузуки метод користи се такође и у неким предшколским установама, али не за учење музике, већ за опште образовање.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ:

Свако дете може да научи: Ово је основа Сузукијеве филозофије. Сви професори који подучавају по Сузуки методу верују да се музички таленат може развити код све деце.

Рани почеци: Веома је битно почети од најранијег детињства, како би се дете могло развити на прави начин и ментално и физички. Слушање музике требало би да почне од самог рођења детета, док се са часовима обично почиње када дете напуни 3 или 4 године, мада, заправо, за почетак учења никада није касно.

„Најрадије почињемо тако што учимо прво једног од родитеља. Иако као ученике прихватамо јако малу децу, не учимо их свирању виолине одмах од почетка. Прво учимо једног од родитеља да свира једну композицију, тако да он или она може да буде добар учитељ детету код куће.

Што се тиче детета, за почетак је битно да оно код куће стално слуша песмице који ће касније свирати. Све док родитељ не савлада свирање песмице, дете не почиње да свира. Овај принцип је заиста веома важан јер, без обзира на то колико би родитељи то желели, дете од 3 или 4 године заправо нема праву жељу да учи да свира виолину. Идеја је да се дође до тога да дете само затражи да свира. Због тога се тај први комад стално слуша – код куће на снимку, а на часу слуша осталу децу како свирају (или једног од родитеља). Врло брзо, дете ће затражити виолину, са жељом да и само свира. Оно већ зна мелодију. Види да се остала деца добро забављају свирајући ту исту мелодију, тако да и оно жели да се придружи забави. На тај начин успели смо да код детета подстакнемо жељу за свирањем.“ (из Сузукијеве књиге „Nurtured by Love“)

Улога родитеља: Као и при учењу говора, улога родитеља у раном музичком образовању је од виталног значаја. Од њих се очекује да надгледају вежбање свог детета код куће, а не да га оставе да самостално вежба. Како би знали шта и како дете треба да ради, један од родитеља би требало да буде присутан на сваком часу које дете има са професором и да хвата белешке. На тај начин се знање родитеља о музици и инструменту развија паралелно са дететовим учењем. 

 Иако се од родитеља не очекује да умеју да свирају, врло често, један од родитеља научи да свира пре детета, како би боље разумео шта се од детета очекује да уради. И родитељи и професор труде се да детету обезбеде такву средину у којој ће оно учити са радошћу и уживањем. Окружење је веома битно – уколико је дете окружено људима који га воле, подржавају, негују, стимулишу у учењу, развој је неминован.

Учење са другом децом: У учионици постоје индивидуални часови и групна настава. На жалост, постоје родитељи који сматрају да је само индивидуална настава битна. Такви родитељи врло често не доводе своју децу на групну наставу. Међутим, чињеница је да деца много више уживају у групној настави, а пошто свирају и са ученицима који су старији од њих, могу пуно и да науче.

Још једна битна карактеристика Сузуки метода је да не одобрава такмичарски дух међу ученицима, већ подстиче сарадњу и међусобно охрабривање међу свом децом, без обзира на њихове могућности и ниво свирања. Захваљујући таквом учењу, на групној настави старија деца уче се стрпљењу и саосећању, док истовремено, млађој деци представљају узор.

Слушање музике: Деца уче речи тако што их чују хиљаду пута од других из своје околине. Зато је свакодневно слушање музике веома важно за развијање музичког талента детета. Плоче, касете и ЦД-ови користе се како би помогли ученицима да науче ноте, фразирање, динамику, ритам и да препознају квалитетан и леп тон. Сузуки је указао на то да су велики уметници (као Моцарт) били окружени одличним извођењима од самог рођења. Захваљујући напретку технологије и појави музичких снимака, данас је могуће створити исте такве услове за раст детета, чак и ако родитељи нису изузетни свирачи (као што је то био Моцартов отац). Ову технику слушања снимака користе одавно и предавачи који не раде по Сузуки методу. Једина разлика је у томе што Сузуки инсистира на свакодневном слушању снимака, како професионалног репертоара, тако и композиција које ученик у том моменту учи да свира.

Подстицајно окружење: Као и код учења језика, дете треба стално охрабривати и код учења музике. Осмех, загрљај, било каква похвала, без обзира на то колико је мали успех или напредак, помажу детету да истраје у вежбању. Свако дете учи брзином само њему својственом, иде малим корацима напред, како би поступно овладало одређеном вештином. Захваљујући охрабрењу и подстицају које добија од своје околине (првенствено од родитеља и професора), оно наставља са даљим радом, покушава изнова и изнова, што на крају доводи до правог резултата.

Сузуки метод децу такође охрабрује и да дају подршку једни другима, чиме се негује великодушност и дух заједништва.

Одложено учење нота: У почетку, учење свирања по слуху има предност над учењем музичког писма (нотације). Деца треба да се добро упознају са инструментом и развију основне вештине свирања пре него што почну да уче ноте. Учење језика функционише на исти начин – дете прво учи да говори, а тек онда да пише. Због тога је учење композиције напамет обавезно, чак и када ученик научи све ноте и почне да их користи за учење нових композиција. Не постоји тачно одређена старосна граница за почетак учења музичког писма – то је остављено професору да процени за свако дете посебно.

Понављање: Стално понављање је веома битно код учења свирања неког инструмента. Свака научена композиција остаје у репертоару, како би се повећале техничке и музичке способности. Овакав метод користи се и код учења језика – не дешава се нпр. да дете научи једну реч, па онда заборави на њу и више је никада не користи. Нове речи додају се на већ постојећи речник, који се тако повећава, па се самим тим и начин говора и структура реченице побољшава. Исто тако је и са музиком – оно што се једном научи, стално се понавља, а нова дела се само додају већ постојећем репертоару.

Чести наступи: Деца која уче по Сузуки методу врло често наступају пред публиком, било индивидуално или у групама. Захваљујући томе, јавно свирање  за њих постаје нешто сасвим природно и уобичајено, нешто у чему заиста уживају.

Изостављање техничких вежби: Деца не користе никакве техничке вежбе како би научила да говоре, већ се користе језиком као начином за комуникацију и изражавање својих мисли, жеља и емоција. Из истог разлога, у Сузуки методу не користе се техничке вежбе за увежбавање одређених техничких захтева, које се иначе могу наћи у скоро свим књигама за почетнике. Сузуки је сматро да је битније свирање певљивих композиција од свирања техничких вежби. Саветовао је професорима да  од самог почетка са ученицима раде на прављењу музике. У томе им пуно помажу кратке, атрактивне композиције, које су изабране и осмишљене тако да постепено уводе нове техничке елементе (сваки је за нијансу захтевнији од претходног).

Репертоар: Сузуки користи исти репертоар за сву децу, широм света. Иако те композиције у главном припадају западној ‘класичној’ музици, то само говори о томе да се музиком могу превазићи културне и језичке баријере: особа не мора да говори исти језик или да има исто порекло као композитор да би могла да учи да свира његова дела или да ужива у музици тог композитора.

Постоји тачно утврђени репертоар за сваки инструмент и за сваки ниво учења. Ово је потпуно супротно од уобичајеног музичког образовања, где професор за сваког ученика треба да осмисли програм примерен могућностима и нивоу одређеног ученика.

Основни репертоар за учење по Сузуки методу објављен је на аудио снимцима и у нотним збиркама за сваки инструмент (једна од иновација била је и да се обезбеде снимци почетничког репертоара за све инструменте, али тако да композиције изводе професионални музичари). Предавачи овај репертоар по потреби допуњују, нарочито у области учења нота.

Избегавање тестова: Као што се од сваког детета очекује да научи да говори свој матерњи језик, Сузуки од сваког детета очекује да има способност да научи добро да свира, под условом да од почетка расте у музичком окружењу. Због тога не постоје никакви тестови за проверу музичке способности деце која желе да уче по Сузуки методу. Аудиције постоје једино за ученике који желе да постану чланови „Сузуки оркестра младих“ (Сузуки Yоутх Орцхестра оф Америца).

Квалификовани предавачи: По Сузуки методу требало би да подучавају искључиво предавачи који су за то обучени, по могућству они који су и сами учили по овом методу. Сузуки удружења широм света имају програме и семинаре за подучавање професора.

НАЈЧЕШЋИ ПРОБЛЕМИ

Веома мали ученици (3-5 година) врло често нису довољно зрели за формалне инструкције, па код њих захтев за константним вежбањем може изазвати контра ефекат. Међутим, добро обучени предавачи знају шта могу да очекују од детета тог узраста, како да раде са њим на часу и на који начин би са таквим дететом требало да се ради код куће.

Исто тако, дешава се да ученици напредују тако брзо, да дођу до нивоа у коме треба да свирају композиције за које још нису довољно емотивно зрели. Да се то не би десило, предавачи Сузуки метода уводе додатне композиције у репертоар.

Старији ученици могу почети превише да се ослањају на слушање снимака, родитељску подршку и стил подучавања који је намењен млађим ученицима. Ово се превазилази тако што предавач полако почне да захтева од ученика да се што више осамостаљује у вежбању.

НАЈЧЕШЋЕ КРИТИКЕ

Најчешћа критика Сузуки метода од стране професора који овај метод не користе у подучавању, усмерена је против групног свирања, јер сматрају да се на тај начин не развија музичка индивидуалност.

Групно музицирање јесте битан део Сузуки метода. Осим што представља одређени еквивалент каснијем свирању у камерном или симфонијском оркестру, оно има и велику улогу у мотивацији и стварању осећања заједништва. Међутим, основу ипак чини развијање музичке индивидуалности сваког детета, што се најбоље постиже на индивидуалној настави, која заузима централно место Сузуки метода.

Неки професори сматрају да интензивно слушање и копирање снимака, као и рано учење композиција напамет не помаже развоју вештине читања с листа. Многи предавачи који раде по Сузуки методу су баш из ових разлога увели вежбе за читање с листа раније него што је то у репертоару предвиђено. Како ученици већ имају искуства у свирању по слуху, ово искуство им олакшава читање с листа, јер већ имају развијену способност да предвиде правац мелодије одређене фразе или да по интуицији свирају одређене ритмове на које су и раније наилазили.

Пошто се од предавача Сузуки метода не захтева да имају диплому или било какво формално музичко образовање, постоји бојазан да они немају потребне квалификације. Како би били сигурни да имају компетентне предаваче, чланови Сузуки организације осмислили су још 2002. године основне захтеве које треба да испуњава један предавач Сузуки метода и увели су обавезне аудиције за пријем нових чланова.

ДА ЛИ СУ СУЗУКИ ДЕЦА ГЕНИЈАЛЦИ?

Често се постављају питања да ли су деца која уче по Сузуки методу музички генији; да ли су то изузетно надарена деца која имају посебан музички таленат; да ли су њихови родитељи професионални музичари?

Истина је да су то најчешће нормална, просечна деца, чији родитељи имају мало или ни мало музичког искуства. Њихови родитељи су једноставно изабрали Сузуки метод као начин да своје дете уведу у свет музике.

ЦИЉЕВИ

Захваљујући Сузуки методу, многа деца научила су да свирају веома добро. Велики број ове деце данас се професионално бави музиком. Међутим, обучавање професионалаца није примарни циљ овог метода - примарни циљ је развој детета као целокупне личности, што значи да га треба васпитавати тако да постане не само добар музичар, већ и добар човек. Кад год је имао прилику Сузуки се обраћао политичарима, учитељима и родитељима:

„Желим, ако могу, да променим образовање од сувопарних инструкција у образовање у правом смислу те речи – образовање које буди и развија оно људско у сваком детету, током његовог целокупног развоја. Због тога толико пажње придајем Едукацији талента: оно у шта ће се дете развити, зависи искључиво од начина на који је обучавано. Мој сан је да свако дете на овој планети израсте у нормално и племенито људско биће, и посветићу цео свој живот раду на остваривању овог сна, јер сам убеђен да се сва деца рађају са једнаким потенцијалом.“