субота, 21. септембар 2013.

Правда и кривда


 
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Драги брате, мени је отац оставио тестамент да прочитам.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Кад је тако, а ти га читај.
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: У ствари, немам шта да читам, рекао ми је усмено.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Говори.
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Иди од мене, нећемо више заједно живети. Отац ти је оставио ових триста цекина и једног коња. То је све, и више ти нема ништа!
ПРАВЕДНИ БРАТ: Хвала Богу, и на томе! Знам ја да је краљевство велико, али да су нам наши прохтеви већи, драги брате!
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Не разумем.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Нема везе. Бог драги ће све разјаснити!
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Јао, ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда него ли правда.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Хајде да се окладимо да није боља кривда од правде!
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Хајде у стотину златних цекина, и кога најприје сретну да нам о томе суди. Ето оног чудног човека.
Појављује се ђаволак.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Реци ти нама боља ли је кривда или правда.
ЂАВО: Ех, не може се то тако на брзину одговорити.
ПРАВЕДНИ БРАТ: А што?
ЂАВО: Прво да видим зашто ме питате?
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Кладили смо се!
ЂАВО: Добро, то је лепо. Клађење је моја омиљена дисциплина. Колика је моја квота?
ПРАВЕДНИ БРАТ: Бог ће ти платити као и свима!
НЕПРАВЕДНИ БРАТ (одоговара у исто време када и брат): Тридесет посто!
ЂАВО (на одговор праведног брата се подсмехне а затим каже): Кривда, браћо, наравно. Увек кривда!
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Ето, видиш, дај ми моје паре. Ако хоћеш да се окладимо још једном.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Немам више новца.
ЂАВО (одлазећи звецкајући парама које му је дао неправедни брат): Ето клади се у очи!
ПРАВЕДНИ БРАТ: Хоћу, кладићу се у очи, ако још неко каже да је боља кривда нек ослепим.
Искочи ђаво прерушен.
ЂАВО: Извините, чуо сам ваше деликатне разговоре, па вам морам рећи да је кривда данас на првом месту. Што је било право, било је, сад је све што је криво, право!
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Ето ти, одмах да си ослепео, па нека ти поможе правда кад си без очију.
Ђаво и брат се смеју.
ПРАВЕДАН БРАТ: Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом код извора.
НЕПРАВЕДАН БРАТ: Толико ти могу урадити.
Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелком. Долазе виле.
ВИЛА 1: Знате ли, друге, да се огубала у краља девојка, краљ је сазвао све лекаре, али је нико не може излечити. Али да зна пак да сад узме ове воде иза нас и да је њоме окупа, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глув, слеп, хром, исцелио би се од ове воде.
ВИЛА 2: Срећа што нико не зна. Људи би овај извор злоупотребили, зато немојте о томе да говорите више много.
Чују се петлови. Виле одлазе, а брат се умије и наспе воде у чутуру. Појављује се краљ тужан у шуми.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Добри господине, где ли су краљеве двори?
КРАЉ: Ех, нема више краљевих двори, тамо туга краљује.
ПРАВЕДНИ БРАТ: Ја сам кренуо да донесем срећу.
КРАЉ: Ако донесеш срећу мом двору, даћу ти кћер за жену и пола краљевства. Ја сам краљ!
ПРАВЕДНИ БРАТ: Ваше величанство, хвала на поклонима, ја само хоћу да излечим вашу кћер, и не тражим ништа заузврат.
КРАЉ: Хајдемо онда брзо!
Одлазе са сцене! Појављује се неправедни брат.
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Где је онај извор, мора да је ту негде. Онај мој килави брат да постане краљев зет. Да није било мене не би тај још прогледао, а чим је прогледао он одмах краљ. Море, где је тај извор. Аха, ту је. Сад ће они да виде да и ја коња за трку имам.
Долазе виле.
ВИЛА 1: Прошли пут, мора да нас је неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излечила.
ВИЛА 2: Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо видети.
Виле хватају неправедног брата и везују.
ВИЛА 1: Сад ћемо те научити да се не ваља прислушкивати. Бацићемо те у јаму.
НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Немојте, па нисам ја, то је мој брат био прво, ја не знам.
Одлазе сви са сцене, почиње музика, излазе праведни брат, принеза и краљ. Музика, виле играју.

Немушти језик



(драматизација народне приповетке)

Сцена 1: Чобанин чува овце. Чује се запомагање.
ЗМИЈА: Ej, чобанине, вади ме из ове ватре!
ЧОБАНИН: Нису ми вране попиле мозак!
ЗМИЈА: Ако ме спасеш, испунићу ти три жеље.
ЧОБАНИН: Уф, баш сам ти поверовао! Ниси ти златна рибица, већ змија.
ЗМИЈА: Али ја сам син змијског цара.
ЧОБАНИН: А ја сам син Алексе Радовановића из Горње Коцељеве.
ЗМИЈА: Е, сад си ме изнервирао! Ако ме не спасеш, послаћу све змије овога света да те изједу.
ЧОБАНИН: Ћути, јадна, и пржи се лепо, немој само с једне стране!
ЗМИЈА: Послаћу их с оног света.
ЧОБАНИН: Е, стварно си досадна! Па баш кад ’оћеш, ја бих те и спасао, но се плашим да ћеш ме ујести.
ЗМИЈА: Ма, нећу, веруј ми!
ЧОБАНИН: Верујем ја, није да не верујем, али, опет, ти си змија, а ја човек, а то не иде једно с другим.
ЗМИЈА: Нећеш ме женити, него помагај, човече, ако Бога знаш!
ЧОБАНИН: Ајд, па нек буде што мора. Ухвати се за мој штап!
Змија се ухвати за штап и Чобанин је извуче из ватре, на сцену.
ЧОБАНИН: Ето, сад ти мене уједи, па да завршимо.
ЗМИЈА: Нисам ја незахвална као човек, него идемо сад мом оцу. Он је змијски цар.
ЧОБАНИН: Не могу оставити овце.
ЗМИЈА: Сад не можеш, а кад си малопре отишао за чобаницама?
ЧОБАНИН: Ћути, да не чује отац! Не могу ти ја ући у то змијско легло. Довољно сам луд што причам сад с тобом.
ЗМИЈА: Ништа се не секирај, него, кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога.
ЧОБАНИН: ’Оће ли дати и неки долар?
ЗМИЈА: Слушај даље! Ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.
ЧОБАНИН: Што ћу му ићи кад нећу узети ништа?
ЗМИЈА: Ако не ућутиш, ујешћу те. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.
ЧОБАНИН: А шта ти је тај немушти?
ЗМИЈА: Кад га будеш имао, разумећеш све шта људи причају и шта говоре биљке и животиње.
ЧОБАНИН: Па ја тебе већ разумем!
ЗМИЈА: Зато што ја знам ваш језик, а не ти мој.

Сцена 2: Чобанин и Змијски цар.
ЗМИЈСКИ ЦАР (грли сина): Где си до сада, синко?
ЗМИЈА: Упао сам у ватру и овај чобанин ме избавио. Да није њега, мене више не би видео.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ходи да и тебе загрлим.
Чобанин се склања.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ајде, не плаши  се, па зар бих ја нешто нажао учинио спасиоцу?
ЧОБАНИН: Не бих да се грлимо, имам гадну прехладу.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Него, шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?
ЧОБАНИН: Овај, па не знам, можда две-три хиљаде долара да окрпим кров и да купим нов трактор.
Змија га ћушне.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Немамо ми овде те паре, ал’ имамо злата.
ЧОБАНИН: А пошто је то злато?
ЗМИЈСКИ ЦАР: Мени не вреди ништа!
Змија му стане на ногу.
ЧОБАНИН: Уф, овај, нећу благо, ни мени ништа не вреди. Ја бих хтео немушти језик.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Немушти језик? Није то за тебе.
ЧОБАНИН: Онда ми дај кило злата, па д’ идем кући.
Змија му опет стане на ногу.
ЧОБАНИН: Уф, овај, нека, нећу злато! Него, ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик; ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! Мени друго не треба ништа.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Не могу ти га дати јер би умро чим би неком рекао за њега, него ишти друго шта год хоћеш – даћу ти.
ЧОБАНИН: Знаш шта, луд сам и ја што причам са змијама, још тражим неку глупост. Идем ја с мојим овцама причати, паметније ми!
Чобанин крене, али га цар врати.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Стани! И баш само то хоћеш?
ЧОБАНИН: Ја баш само то хоћу, ако ћеш ми дати; ако нећеш, онда ништа.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ако баш хоћеш тај језик, а ти отвори уста да ти пљунем.
ЧОБАНИН: Коме, море, да пљунеш?
ЗМИЈСКИ ЦАР: Како мислиш да ти дам језик кад ми је у устима? Морам ти пљунути у уста.
ЧОБАНИН: Пљуни ти неком другом, а мени, вала, пљувати у уста нећеш!
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ето човека!
ЧОБАНИН: Шта „ето човека”? Треба неку болест да добијем од тебе!
ЗМИЈСКИ ЦАР: Не бој се, био сам јутрос код зубара.
ЧОБАНИН: Ма, нећу да ми пљујеш по устима!
ЗМИЈСКИ ЦАР: Е, ја ћу ти пљунути у уста, баш сад намерно! Придржи га мало, синко.
Змија му ухвати руке, а Змијски цар отвори чобанинова уста и пљуне.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Е сад пљуни ти мени!
ЧОБАНИН: Са задовољством.
Чобанин пљуне цара. Цар узима мараму и брише се.
ЗМИЈСКИ ЦАР: У уста, идиоте, не у лице! Морамо три пута тако.
Чобанин и цар се неко време пљују.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Доста, ово нам је пети пут. Сад имаш немушти језик и у добру га користи, али за главу своју ником не казуј, јер, ако кажеш, коме год, одмах ћеш умрети.
ЧОБАНИН: Добро, добро, само да се више не пљујемо.

Сцена 3: Чобанин спава на ливади. Појављују се два гаврана.
ГАШО: Види ово лудо чобанче што спава.
ГАВРО: Е, да ми је његов мозак, да се одморим мало.
ГАШО: Ууу, а теби као пуна глава!
ГАВРО: Имам више и од тебе и од њега.
ГАШО: Ај’ докажи!
ГАВРО: Видиш где спава овај чобанин? Е, на том месту има кеса дуката.
ГАШО: И?
ГАВРО: Закопали Турци.
ГАШО: И?
ГАВРО: Шта „и, и, и”?
ГАШО: И какве то везе има с твојом памећу?
ГАВРО: Има. Да је чобанин паметан, он би узео ту кесу дуката и живео ко гроф.
Чобанин устаје и откопава кесу с дукатима.
ЧОБАНИН: Хвала вам, браћо. Ако некад будете гладни, а ви свратите на моју трпезу на коју мрву.     
Одлази.
ГАВРО: Гашо, јес’ видео ти то? Он нас разуме.
ГАШО: Е, мој Гавро, ко сад нема мозга?
 Чобанин и жена.
ЧОБАНИН: Ружо, о Ружо!
РУЖА: Шта с’ дерњаш! Запео ко Сивоња „Ружо, Ружо”!
ЧОБАНИН: Види шта сам нашао у пољу.
РУЖА: Вау, сунце моје!
ЧОБАНИН: Мичи те руке отале!
РУЖА: Одма’ да си ми купио хаљину на цветиће!
ЧОБАНИН: Какве те хаљине спопале! Ово није наше.
РУЖА: Како, бре, није наше? Наше је! Дај ми то овамо!
ЧОБАНИН: Не може, већ сам звао газду. То је његова земља и мора да је његово.
ГАЗДА: Помоз Бог!
ЧОБАНИН: Бог ти помогао, газда.
ГАЗДА: Шта је то тако хитно?
ЧОБАНИН: Овако је то било. Кренем ја јутрос да чувам овце, кад – нешто запишта...
РУЖА (нервозно): Добро, бре, Лазо, скрати мало!
ЧОБАНИН: Пишти, а ја јутрос доручковао само ’леба и млека, па мислим од глади...
РУЖА: Да није господин хтео и бурек да му развијем?
ЧОБАНИН: Пишти оно, а мени оно млеко ври.
ГАЗДА: Пусти, Лазо, млеко, него – шта пишти?
ЧОБАНИН: Ма, змија пишти ко млеко кад се узвари у лонцу.
РУЖА: Разбићу ти о главу тај лонац! Кажи човеку шта имаш да кажеш и готово!
ЧОБАНИН: Ево! Одма’ избавим змију и добијем ја нагр...
ГАЗДА: Шта добијеш?
ЧОБАНИН: Овај, ништа, рекли су ми да не кажем.
ГАЗДА: Ко?
ЧОБАНИН: Змије.
РУЖА: О, худе ли сам среће! Опет си пио код брата Живорада!
ГАЗДА: Одбићу им обојици од плате!
ЧОБАНИН: Нисам ништа пио, свега ми, него сам од два гаврана  чуо да на...
РУЖА: Гаврани?
ЧОБАНИН: Јест, Гашо и Гавро. И код оне њиве Меиновке рекоше ми да је закопано благо!
ГАЗДА: Гашо и Гавро?
ЧОБАНИН: Јест, па сам те звао да ти даднем то благо.
РУЖА: Ал’ двадесет посто налазачу, газда, молим те!
ЧОБАНИН: Ма, ништа нам не треба! Твоја њива, твоје благо, све твоје, газда!
ГАЗДА: Слушај ти, Лазо, нека тог гавранског блага теби, ја имам довољно, а ти узми одмор, па лези мало, чини ми се да имаш грип.
ЧОБАНИН: Није, газда, стварно ти кажем, ево, чек’ да видиш...
ГАЗДА (одлазећи): Само ти лези, Лазо, и слободно потроши то благо, а ја одох да обиђем имање.

Сцена 4: Чобанин и Ружа се спремају на пут.
ЧОБАНИН: Јеси ли спремио коња?
СЛУГА: Све је спремно.
РУЖА: И кажи свињару да ми упакује две-три буткице.
СЛУГА: Одмах.
ЧОБАНИН: Шта ће ти буткице? Идемо на једнодневни излет.
РУЖА: Ја без буткица нигде не крећем.
ЧОБАНИН: Још мало па ћеш ти бити дебела као буткица.
РУЖА: Шупљоглавче један! Да ти није мене, био би гољо.
ЧОБАНИН: Да ниси ти можда нашла дукате?
РУЖА: А ко те спречио да даш газди?
ЧОБАНИН: Газда је мени поклонио.
РУЖА: Поклонио зато што зна да немаш мозга у глави, па је мислио да бунцаш.
ЧОБАНИН: Ја немам мозга? А види какво сад имам имање, и слугу, и свињара, и коњушара, и...
РУЖА: Чобане.
ЧОБАНИН: Јест, и чобане, и моју чобаницу (јури је).
РУЖА (бежећи): Чекај, Лазо, шта ти је!
Улази Чобанин.
ЧОБАНИН (тихо): Ружо, Ружице, где си?
С друге стране улазе петао и пас.
ПЕТАО: Ето будала, јуре се у таквом стању.
ПАС: Каквом стању?
ПЕТАО: Па у њеном стању! Коњ ми рекао!
ПАС: Ти си, мој петлу, зрео за Палмотићеву. Имаш кризу идентитета.
ПЕТАО: Нисам рекао да сам ја у стању коња, већ да ми је коњ рекао да је газдарица у стању.
ПАС: Каквом стању?
ПЕТАО: Тако људи кажу, треба да снесе јаје.
ПАС: Мислиш да се оштени.
ПЕТАО: Газдарица да се оштени? Како се каже кад људи носе јаја?
ПАС: Газдарица је скотна.
ПЕТАО: То каже пас!
ПАС: Па ја сам пас!
ПЕТАО: Их, бре, јеси добар, ал’ си много глуп!
ПАС: Ја глуп, а ти мислиш да си коњ! И одакле коњ зна да је газдарица скотна?
ПЕТАО: Није глуп ко ти, осећа ваљда кад носи да је газдарица мало отежала.
ПАС: Отежала је, море, она од погаче и пршуте.
ПЕТАО: Немаш ти појма!
ПАС: Имаћеш ти појма кад те газдарица за супицу спреми.
Чобанин је чуо њихов разговор и почиње да се смеје. Газдарица упада, пас и петао беже. Чобанин се и даље смеје.
РУЖА: Радовановићу, ако ми не кажеш што се смејеш, одмах ћу да се разведем!
Чобанин се и даље смеје.
ЖЕНА: Чујеш ли ти мене?
ЧОБАНИН: Чујем, чујем, него сам се сетио једног вица.
РУЖА: Којег вица?
ЧОБАНИН: Оно кад...
РУЖА: Уф, што је смешно! Није то, знам кад лажеш.
ЧОБАНИН: Ма, нећу да ти кажем!
РУЖА: Је л’ нећеш?
ЧОБАНИН: Е, нећу!
РУЖА: Добро, ја сад идем.
Чобанин ћути.
РУЖА: Ја сад идем! Чујеш ли?
ЧОБАНИН: Чујем!
РУЖА: Ја сад идем.
ЧОБАНИН: Иди с милим Богом!
РУЖА: Да идем?
ЧОБАНИН: Иди!
РУЖА: Ја?
ЧОБАНИН: Ти!
РУЖА: Е, баш сад нећу!
ЧОБАНИН: Онда немој!
РУЖА: Сваких пет минута ћу ти досађивати да ми кажеш због чега си се смејао!
ЧОБАНИН: Али није било ништа битно!
РУЖА: Не занима ме, хоћу да знам, битно или небитно!
ЧОБАНИН: Ако ти кажем, одмах ћу умрети.
РУЖА: Немој да изводиш, а сем тога, умро – не умро, ја морам знати!
ЧОБАНИН: Тако?
РУЖА: Тако!
ЧОБАНИН: Ево, сад ћу лећи овде и, кад ти кажем, одмах ћу умрети!
Чобанин легне.
ЧОБАНИН: Прво, да одеш и однесеш нешто хране за мог верног кудрова.
Жена одлази, пас тужан долази, а за њим се шепури петао.
ПЕТАО: Има ли се шта појести у овој кући? Оде жена, а ми дошли овде јести!
ПАС: Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!
ПЕТАО: Ко да умре?
ПАС: Газда!
ПЕТАО: А, овај блента! Па нек умре кад је луд!
ПАС: Не ућутиш ли, остаћеш без главе!
ПЕТАО: Што?
ПАС: Како ти није жао да тако причаш?
ПЕТАО: Није ми жао, нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем. Ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном. А он није вредан једну да умири!
Чобанин узима штап који стоји у углу и крије га иза леђа.
ЧОБАНИН: Жено, о жено!
РУЖА: Што се дереш? Ево идем!
ЧОБАНИН: Ходи да ти кажем што сам се смејао!
Жена долази, чобанин вади штап, па се јуре по сцени.
РУЖА: Ију, Радо, шта ти је, болан?
ЧОБАНИН: Шта „шта ми је”? Ето то ми је! Ето томе се ја смејем!
РУЖА: Ма, ја се шалила! Шта ме брига чему се ти смејеш!
ЧОБАНИН: Тако, тако, жено, наравно да те није брига!
Јурећи се одлазе са сцене.
            Немушти језик је у уводном делу овог приручника наведен као варијанта драматизације у којој је знатан део текста остављен да буде веран оригиналу, али су измењене сцене, ликови, дијалози и сл. Ова тема и идеја су универзалне и могу се драматизовати на више начина. Било би веома занимљиво драматизовати ову приповетку тако да време у њој буде савремено, а ученицима би вероватно најзанимљивије да они буду ликови, нпр. да ученик нађе немушти језик који му помаже да лакше уради задатке у школи. Ево једног примера:
ЂОКА: Види, сад умем да читам твоје мисли.
БОЛЕ: Ајд прочитај ми мисли!
ЂОКА: Управо си помислио да не умем да читам мисли.
БОЛЕ: Управо сам помислио да ме пољубиш у задњицу, али пошто то ниси урадио, немаш ти појма како се читају мисли.
ЂОКА: Ма, знам, добио сам немушти језик!
БОЛЕ: Па што ме онда ниси пољубио?
ЂОКА: Не буди прост, Боле! Синоћ сам спасао змију из ватре!
БОЛЕ: Је л’? Баш си ти неки хуманиста!
ЂОКА: Да, и она ми је заузврат пљунула у уста!
БОЛЕ: Ха, ха, ха, па ти си се предозирао змијским отровом!
ЂОКА: Сада ћеш да видиш како то делује. Идемо до оног пса, па ћу да ти кажем!
БОЛЕ: Ти си глуп, Ђоле! Не би смео никоме да кажеш да разумеш језик животиња.
ЂОКА: То је тако било некад, али сада може.
БОЛЕ: Смем, смем, све се мења у овој држави, па и бајке.
ЂОКА: И не само то – могу да читам и људске мисли и зато сам јуче добио пет из математике.
БОЛЕ: Зар ти нисам ја урадио три задатка?
ЂОКА: Три јеси, али она два сам чуо из Сандрине главе.
БОЛЕ: Како је онда она добила двојку?
ЂОКА: Па то су та два тачна задатка, а ти си урадио три, и то ми је пет!
БОЛЕ: Лепо од тебе! Сада можеш и сам да радиш задатке, а мене пусти на миру. Него, јеси ли видео има ли још шта у Сандриној глави осим бројева?
ЂОКА: Има неколико телефонских бројева, доручак и...
БОЛЕ: Има ли шта о мени?
ЂОКА: О теби? Нема! Ах, да, помислила је како си се удебљао од петог разреда и како ти је нос порастао!
БОЛЕ: Баш си духовит! Иди, па се дружи са својим змијама!
Боле одлази. Појављује се змија.
ЂОКА: Зашто ми нико не верује?
ЗМИЈА: Не верују ти јер сам ја тако наместила. Зашто идеш около и причаш о том језику?
ЂОКА: Али рекла си да нећу умрети као онај из бајке.
ЗМИЈА: Јесам, али то није значило да треба да одеш и свима раструбиш шта знаш.
ЂОКА: Аха!
ЗМИЈА: Мораш да ћутиш и слушаш.
ЂОКА: Добро, добро, ником нећу рећи.
Ђока одлази. Долази Змијски цар.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Опет зезаш ђаке за немушти језик
ЗМИЈА: Мало, дајем им самопоуздање.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Џабе ти њима дајеш самопоуздање кад они немају знање!
 Златко Грушановац