Немушти језик

(драматизација народне приповетке)

Сцена 1: Чобанин чува овце. Чује се запомагање.

ЗМИЈА: Ej, чобанине, вади ме из ове ватре!

ЧОБАНИН: Нису ми вране попиле мозак!

ЗМИЈА: Ако ме спасеш, испунићу ти три жеље.

ЧОБАНИН: Уф, баш сам ти поверовао! Ниси ти златна рибица, већ змија.

ЗМИЈА: Али ја сам син змијског цара.

ЧОБАНИН: А ја сам син Алексе Радовановића из Горње Коцељеве.

ЗМИЈА: Е, сад си ме изнервирао! Ако ме не спасеш, послаћу све змије овога света да те изједу.

ЧОБАНИН: Ћути, јадна, и пржи се лепо, немој само с једне стране!

ЗМИЈА: Послаћу их с оног света.

ЧОБАНИН: Е, стварно си досадна! Па баш кад ’оћеш, ја бих те и спасао, но се плашим да ћеш ме ујести.

ЗМИЈА: Ма, нећу, веруј ми!

ЧОБАНИН: Верујем ја, није да не верујем, али, опет, ти си змија, а ја човек, а то не иде једно с другим.

ЗМИЈА: Нећеш ме женити, него помагај, човече, ако Бога знаш!

ЧОБАНИН: Ајд, па нек буде што мора. Ухвати се за мој штап!

Змија се ухвати за штап и Чобанин је извуче из ватре, на сцену.

ЧОБАНИН: Ето, сад ти мене уједи, па да завршимо.

ЗМИЈА: Нисам ја незахвална као човек, него идемо сад мом оцу. Он је змијски цар.

ЧОБАНИН: Не могу оставити овце.

ЗМИЈА: Сад не можеш, а кад си малопре отишао за чобаницама?

ЧОБАНИН: Ћути, да не чује отац! Не могу ти ја ући у то змијско легло. Довољно сам луд што причам сад с тобом.

ЗМИЈА: Ништа се не секирај, него, кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога.

ЧОБАНИН: ’Оће ли дати и неки долар?

ЗМИЈА: Слушај даље! Ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.

ЧОБАНИН: Што ћу му ићи кад нећу узети ништа?

ЗМИЈА: Ако не ућутиш, ујешћу те. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.

ЧОБАНИН: А шта ти је тај немушти?

ЗМИЈА: Кад га будеш имао, разумећеш све шта људи причају и шта говоре биљке и животиње.

ЧОБАНИН: Па ја тебе већ разумем!

ЗМИЈА: Зато што ја знам ваш језик, а не ти мој.

Сцена 2: Чобанин и Змијски цар.

ЗМИЈСКИ ЦАР (грли сина): Где си до сада, синко?

ЗМИЈА: Упао сам у ватру и овај чобанин ме избавио. Да није њега, мене више не би видео.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Ходи да и тебе загрлим.

Чобанин се склања.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Ајде, не плаши  се, па зар бих ја нешто нажао учинио спасиоцу?

ЧОБАНИН: Не бих да се грлимо, имам гадну прехладу.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Него, шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?

ЧОБАНИН: Овај, па не знам, можда две-три хиљаде долара да окрпим кров и да купим нов трактор.

Змија га ћушне.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Немамо ми овде те паре, ал’ имамо злата.

ЧОБАНИН: А пошто је то злато?

ЗМИЈСКИ ЦАР: Мени не вреди ништа!
Змија му стане на ногу.

ЧОБАНИН: Уф, овај, нећу благо, ни мени ништа не вреди. Ја бих хтео немушти језик.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Немушти језик? Није то за тебе.

ЧОБАНИН: Онда ми дај кило злата, па д’ идем кући.

Змија му опет стане на ногу.

ЧОБАНИН: Уф, овај, нека, нећу злато! Него, ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик; ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! Мени друго не треба ништа.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Не могу ти га дати јер би умро чим би неком рекао за њега, него ишти друго шта год хоћеш – даћу ти.

ЧОБАНИН: Знаш шта, луд сам и ја што причам са змијама, још тражим неку глупост. Идем ја с мојим овцама причати, паметније ми!

Чобанин крене, али га цар врати.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Стани! И баш само то хоћеш?

ЧОБАНИН: Ја баш само то хоћу, ако ћеш ми дати; ако нећеш, онда ништа.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Ако баш хоћеш тај језик, а ти отвори уста да ти пљунем.

ЧОБАНИН: Коме, море, да пљунеш?

ЗМИЈСКИ ЦАР: Како мислиш да ти дам језик кад ми је у устима? Морам ти пљунути у уста.

ЧОБАНИН: Пљуни ти неком другом, а мени, вала, пљувати у уста нећеш!

ЗМИЈСКИ ЦАР: Ето човека!

ЧОБАНИН: Шта „ето човека”? Треба неку болест да добијем од тебе!

ЗМИЈСКИ ЦАР: Не бој се, био сам јутрос код зубара.

ЧОБАНИН: Ма, нећу да ми пљујеш по устима!

ЗМИЈСКИ ЦАР: Е, ја ћу ти пљунути у уста, баш сад намерно! Придржи га мало, синко.

Змија му ухвати руке, а Змијски цар отвори чобанинова уста и пљуне.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Е сад пљуни ти мени!

ЧОБАНИН: Са задовољством.

Чобанин пљуне цара. Цар узима мараму и брише се.

ЗМИЈСКИ ЦАР: У уста, идиоте, не у лице! Морамо три пута тако.

Чобанин и цар се неко време пљују.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Доста, ово нам је пети пут. Сад имаш немушти језик и у добру га користи, али за главу своју ником не казуј, јер, ако кажеш, коме год, одмах ћеш умрети.

ЧОБАНИН: Добро, добро, само да се више не пљујемо.

Сцена 3: Чобанин спава на ливади. Појављују се два гаврана.

ГАШО: Види ово лудо чобанче што спава.

ГАВРО: Е, да ми је његов мозак, да се одморим мало.

ГАШО: Ууу, а теби као пуна глава!

ГАВРО: Имам више и од тебе и од њега.

ГАШО: Ај’ докажи!

ГАВРО: Видиш где спава овај чобанин? Е, на том месту има кеса дуката.

ГАШО: И?

ГАВРО: Закопали Турци.

ГАШО: И?

ГАВРО: Шта „и, и, и”?

ГАШО: И какве то везе има с твојом памећу?

ГАВРО: Има. Да је чобанин паметан, он би узео ту кесу дуката и живео ко гроф.

Чобанин устаје и откопава кесу с дукатима.

ЧОБАНИН: Хвала вам, браћо. Ако некад будете гладни, а ви свратите на моју трпезу на коју мрву.     

Одлази.

ГАВРО: Гашо, јес’ видео ти то? Он нас разуме.

ГАШО: Е, мој Гавро, ко сад нема мозга?

 Чобанин и жена.

ЧОБАНИН: Ружо, о Ружо!

РУЖА: Шта с’ дерњаш! Запео ко Сивоња „Ружо, Ружо”!

ЧОБАНИН: Види шта сам нашао у пољу.

РУЖА: Вау, сунце моје!

ЧОБАНИН: Мичи те руке отале!

РУЖА: Одма’ да си ми купио хаљину на цветиће!

ЧОБАНИН: Какве те хаљине спопале! Ово није наше.

РУЖА: Како, бре, није наше? Наше је! Дај ми то овамо!

ЧОБАНИН: Не може, већ сам звао газду. То је његова земља и мора да је његово.

ГАЗДА: Помоз Бог!

ЧОБАНИН: Бог ти помогао, газда.

ГАЗДА: Шта је то тако хитно?

ЧОБАНИН: Овако је то било. Кренем ја јутрос да чувам овце, кад – нешто запишта...

РУЖА (нервозно): Добро, бре, Лазо, скрати мало!

ЧОБАНИН: Пишти, а ја јутрос доручковао само ’леба и млека, па мислим од глади...

РУЖА: Да није господин хтео и бурек да му развијем?

ЧОБАНИН: Пишти оно, а мени оно млеко ври.

ГАЗДА: Пусти, Лазо, млеко, него – шта пишти?

ЧОБАНИН: Ма, змија пишти ко млеко кад се узвари у лонцу.

РУЖА: Разбићу ти о главу тај лонац! Кажи човеку шта имаш да кажеш и готово!

ЧОБАНИН: Ево! Одма’ избавим змију и добијем ја нагр...

ГАЗДА: Шта добијеш?

ЧОБАНИН: Овај, ништа, рекли су ми да не кажем.

ГАЗДА: Ко?

ЧОБАНИН: Змије.

РУЖА: О, худе ли сам среће! Опет си пио код брата Живорада!

ГАЗДА: Одбићу им обојици од плате!

ЧОБАНИН: Нисам ништа пио, свега ми, него сам од два гаврана  чуо да на...

РУЖА: Гаврани?

ЧОБАНИН: Јест, Гашо и Гавро. И код оне њиве Меиновке рекоше ми да је закопано благо!

ГАЗДА: Гашо и Гавро?

ЧОБАНИН: Јест, па сам те звао да ти даднем то благо.

РУЖА: Ал’ двадесет посто налазачу, газда, молим те!

ЧОБАНИН: Ма, ништа нам не треба! Твоја њива, твоје благо, све твоје, газда!

ГАЗДА: Слушај ти, Лазо, нека тог гавранског блага теби, ја имам довољно, а ти узми одмор, па лези мало, чини ми се да имаш грип.

ЧОБАНИН: Није, газда, стварно ти кажем, ево, чек’ да видиш...

ГАЗДА (одлазећи): Само ти лези, Лазо, и слободно потроши то благо, а ја одох да обиђем имање.

Сцена 4: Чобанин и Ружа се спремају на пут.

ЧОБАНИН: Јеси ли спремио коња?

СЛУГА: Све је спремно.

РУЖА: И кажи свињару да ми упакује две-три буткице.

СЛУГА: Одмах.

ЧОБАНИН: Шта ће ти буткице? Идемо на једнодневни излет.

РУЖА: Ја без буткица нигде не крећем.

ЧОБАНИН: Још мало па ћеш ти бити дебела као буткица.

РУЖА: Шупљоглавче један! Да ти није мене, био би гољо.

ЧОБАНИН: Да ниси ти можда нашла дукате?

РУЖА: А ко те спречио да даш газди?

ЧОБАНИН: Газда је мени поклонио.

РУЖА: Поклонио зато што зна да немаш мозга у глави, па је мислио да бунцаш.

ЧОБАНИН: Ја немам мозга? А види какво сад имам имање, и слугу, и свињара, и коњушара, и...

РУЖА: Чобане.

ЧОБАНИН: Јест, и чобане, и моју чобаницу (јури је).

РУЖА (бежећи): Чекај, Лазо, шта ти је!

Улази Чобанин.

ЧОБАНИН (тихо): Ружо, Ружице, где си?

С друге стране улазе петао и пас.

ПЕТАО: Ето будала, јуре се у таквом стању.

ПАС: Каквом стању?

ПЕТАО: Па у њеном стању! Коњ ми рекао!

ПАС: Ти си, мој петлу, зрео за Палмотићеву. Имаш кризу идентитета.

ПЕТАО: Нисам рекао да сам ја у стању коња, већ да ми је коњ рекао да је газдарица у стању.

ПАС: Каквом стању?

ПЕТАО: Тако људи кажу, треба да снесе јаје.

ПАС: Мислиш да се оштени.

ПЕТАО: Газдарица да се оштени? Како се каже кад људи носе јаја?

ПАС: Газдарица је скотна.

ПЕТАО: То каже пас!

ПАС: Па ја сам пас!

ПЕТАО: Их, бре, јеси добар, ал’ си много глуп!

ПАС: Ја глуп, а ти мислиш да си коњ! И одакле коњ зна да је газдарица скотна?

ПЕТАО: Није глуп ко ти, осећа ваљда кад носи да је газдарица мало отежала.

ПАС: Отежала је, море, она од погаче и пршуте.

ПЕТАО: Немаш ти појма!

ПАС: Имаћеш ти појма кад те газдарица за супицу спреми.

Чобанин је чуо њихов разговор и почиње да се смеје. Газдарица упада, пас и петао беже. Чобанин се и даље смеје.

РУЖА: Радовановићу, ако ми не кажеш што се смејеш, одмах ћу да се разведем!

Чобанин се и даље смеје.

ЖЕНА: Чујеш ли ти мене?

ЧОБАНИН: Чујем, чујем, него сам се сетио једног вица.

РУЖА: Којег вица?

ЧОБАНИН: Оно кад...

РУЖА: Уф, што је смешно! Није то, знам кад лажеш.

ЧОБАНИН: Ма, нећу да ти кажем!

РУЖА: Је л’ нећеш?

ЧОБАНИН: Е, нећу!

РУЖА: Добро, ја сад идем.

Чобанин ћути.

РУЖА: Ја сад идем! Чујеш ли?

ЧОБАНИН: Чујем!

РУЖА: Ја сад идем.

ЧОБАНИН: Иди с милим Богом!

РУЖА: Да идем?

ЧОБАНИН: Иди!

РУЖА: Ја?

ЧОБАНИН: Ти!

РУЖА: Е, баш сад нећу!

ЧОБАНИН: Онда немој!

РУЖА: Сваких пет минута ћу ти досађивати да ми кажеш због чега си се смејао!

ЧОБАНИН: Али није било ништа битно!

РУЖА: Не занима ме, хоћу да знам, битно или небитно!

ЧОБАНИН: Ако ти кажем, одмах ћу умрети.

РУЖА: Немој да изводиш, а сем тога, умро – не умро, ја морам знати!

ЧОБАНИН: Тако?

РУЖА: Тако!

ЧОБАНИН: Ево, сад ћу лећи овде и, кад ти кажем, одмах ћу умрети!

Чобанин легне.

ЧОБАНИН: Прво, да одеш и однесеш нешто хране за мог верног кудрова.

Жена одлази, пас тужан долази, а за њим се шепури петао.

ПЕТАО: Има ли се шта појести у овој кући? Оде жена, а ми дошли овде јести!

ПАС: Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!

ПЕТАО: Ко да умре?

ПАС: Газда!

ПЕТАО: А, овај блента! Па нек умре кад је луд!

ПАС: Не ућутиш ли, остаћеш без главе!

ПЕТАО: Што?

ПАС: Како ти није жао да тако причаш?

ПЕТАО: Није ми жао, нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем. Ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном. А он није вредан једну да умири!

Чобанин узима штап који стоји у углу и крије га иза леђа.

ЧОБАНИН: Жено, о жено!

РУЖА: Што се дереш? Ево идем!

ЧОБАНИН: Ходи да ти кажем што сам се смејао!

Жена долази, чобанин вади штап, па се јуре по сцени.

РУЖА: Ију, Радо, шта ти је, болан?

ЧОБАНИН: Шта „шта ми је”? Ето то ми је! Ето томе се ја смејем!

РУЖА: Ма, ја се шалила! Шта ме брига чему се ти смејеш!

ЧОБАНИН: Тако, тако, жено, наравно да те није брига!

Јурећи се одлазе са сцене.

            Немушти језик је у уводном делу овог приручника наведен као варијанта драматизације у којој је знатан део текста остављен да буде веран оригиналу, али су измењене сцене, ликови, дијалози и сл. Ова тема и идеја су универзалне и могу се драматизовати на више начина. Било би веома занимљиво драматизовати ову приповетку тако да време у њој буде савремено, а ученицима би вероватно најзанимљивије да они буду ликови, нпр. да ученик нађе немушти језик који му помаже да лакше уради задатке у школи. Ево једног примера:

ЂОКА: Види, сад умем да читам твоје мисли.

БОЛЕ: Ајд прочитај ми мисли!

ЂОКА: Управо си помислио да не умем да читам мисли.

БОЛЕ: Управо сам помислио да ме пољубиш у задњицу, али пошто то ниси урадио, немаш ти појма како се читају мисли.

ЂОКА: Ма, знам, добио сам немушти језик!

БОЛЕ: Па што ме онда ниси пољубио?

ЂОКА: Не буди прост, Боле! Синоћ сам спасао змију из ватре!

БОЛЕ: Је л’? Баш си ти неки хуманиста!

ЂОКА: Да, и она ми је заузврат пљунула у уста!

БОЛЕ: Ха, ха, ха, па ти си се предозирао змијским отровом!

ЂОКА: Сада ћеш да видиш како то делује. Идемо до оног пса, па ћу да ти кажем!

БОЛЕ: Ти си глуп, Ђоле! Не би смео никоме да кажеш да разумеш језик животиња.

ЂОКА: То је тако било некад, али сада може.

БОЛЕ: Смем, смем, све се мења у овој држави, па и бајке.

ЂОКА: И не само то – могу да читам и људске мисли и зато сам јуче добио пет из математике.

БОЛЕ: Зар ти нисам ја урадио три задатка?

ЂОКА: Три јеси, али она два сам чуо из Сандрине главе.

БОЛЕ: Како је онда она добила двојку?

ЂОКА: Па то су та два тачна задатка, а ти си урадио три, и то ми је пет!

БОЛЕ: Лепо од тебе! Сада можеш и сам да радиш задатке, а мене пусти на миру. Него, јеси ли видео има ли још шта у Сандриној глави осим бројева?

ЂОКА: Има неколико телефонских бројева, доручак и...

БОЛЕ: Има ли шта о мени?
ЂОКА: О теби? Нема! Ах, да, помислила је како си се удебљао од петог разреда и како ти је нос порастао!

БОЛЕ: Баш си духовит! Иди, па се дружи са својим змијама!

Боле одлази. Појављује се змија.

ЂОКА: Зашто ми нико не верује?

ЗМИЈА: Не верују ти јер сам ја тако наместила. Зашто идеш около и причаш о том језику?

ЂОКА: Али рекла си да нећу умрети као онај из бајке.

ЗМИЈА: Јесам, али то није значило да треба да одеш и свима раструбиш шта знаш.

ЂОКА: Аха!

ЗМИЈА: Мораш да ћутиш и слушаш.

ЂОКА: Добро, добро, ником нећу рећи.

Ђока одлази. Долази Змијски цар.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Опет зезаш ђаке за немушти језик

ЗМИЈА: Мало, дајем им самопоуздање.

ЗМИЈСКИ ЦАР: Џабе ти њима дајеш самопоуздање кад они немају знање!

 Златко Грушановац