Равна стопала код деце

Деца се рађају са равним стопалима. Ходањем се учвршћују мишићи, тетиве, лигаменти и кости, а обликовање стопала сталан је процес.

Стопало се састоји од 26 костију спојених са 33 зглоба, повезаних мишићима, тетивама и лигаментима. Стога не изненађује што је равно стопало један од најчешћих деформитета локомоторног састава деце школског узраста. На стопалима се најчешће јављају спуштени сводови и равна стопала, док утицај на деформитет имају следећи чиниоци: наслеђе, дебљина, физичка неактивност те неадекватна обућа. Будући да је неадекватна обућа један од важних чиниоца, потребно је водити рачуна о куповини праве обуће за прве кораке.

Учесталост појаве равних стопала повећава се с развојем цивилизације, а један од главних разлога јест смањено кретање (хипокинезија). Равна стопала све су више присутна и код деце. Особито су угрожена деца која живе у градовима јер ходају искључиво по равној и тврдој површини, а управо таква једнолична оптерећења доводе до слабљења и попуштања мускулатуре, потколенице и стопала. Још један од разлога може бити то што је функција хватања потпуно ишчезла и стопало данас искључиво служи за ослањање. Проблем може бити и у неодговарајућој обући, која спутава и ограничава активност мишића те тако утиче на деформитет стопала. Деца која чешће ходају боса по неравном терену много ређе имају равна стопала. Деформитет се углавном уочава приликом обвезног систематског прегледа за упис у школу. Код мале деце, тачније млађе од 18 месеци, равна стопала су физиолошка појава; неки аутори сматрају да је то тако до 3. године дететовог живота, па чак и на даље.

Једно од првих знакова да је стопало спуштено јест бол, а други је знак измијењен положај Ахилове тетиве, која је закривљена на пети умјесто да иде равно. Облик обуће на којој је видљива деформација, односно истрошеност пета и руба обуће такођер показују у какву су стању стопала и какав је дететов ход.

Дијагностицирање равног стопала

Да ли је стопало равно, утврђује се посматрањем са задње, бочне и предње стране, где се гледа Ахилова тетива и пета док особа стоји на чврстој равној подлози. Деформитет је присутан ако се уочи да је Ахилова тетива на пети искривљена у страну и пета заротирана, а ослонац стопалом о под јест на њеној унутрашњој страни.

Додирује ли цела површина стопала под кад дете стоји или хода.

Код деце спуштање стопала креће тако да се пета изврће на ван (пес валгус), а затим се и цели табан спусти на подлогу (пес плановалгус).

До треће или четврте године лук је потпуно обликован, а каткад ти лабави лигаменти узрокују да се поједини део стопала окрене према ван и стопало остане равно. Већином је појава равних стопала код мале деце нормална и не захтева лечење. До појаве равних стопала најчешће долази због појачаног оптерећења које стопало не може прихватити, а то се догађа у критичним раздобљима развоја дјетета. Први се пут то догоди кад родитељи дете које још није спремно стављају у усправан положај са циљем да што раније прохода.

Други се догађа у пубертету када долази до убрзаног раста костију које није испраћено одговарајућом мишићном снагом. Истовремено се одвијају и бурне хормонске промене које не успевају да очувају стабилност коштано-мишићног система детета, па и најмање додатно оптерећење (телесна маса или тешке школске торбе) могу довести до настанка равних стопала.

Превенција равних стопала

Деца се рађају са равним стопалима: таквима их чине мекани масни јастучићи испод којих се скрива још увек неразвијена структура костију, везивних ткива и мишића. Ходањем се учвршћују тетиве, лигаменти, мишићи и кости. Важно је нагласити како је обликовање стопала сталан процес те да се стопало непрестано мења. За здравље стопала важно је припазити на обућу, која може усмерити развој стопала. Први прави сусрет с обућом (ципелицама и папучицама) бива тек кад дете прохода. Неретко и сами родитељи несвесно греше и помажу да се појаве равна стопала. Важно је да први кораци не буду форсирани различитим помагалима као што су ходалице. Дете треба само да одлучити када ће направити прве кораке са или без ослањања. Пузање, устајање и прво корачање не треба нужно бити у обући. Кретање се може олакшати тако да се детету обују чарапице или штрамплице с гуменим појачањима на табанима која спречавају проклизавање, а не стишћу и не спутавају ногицу при кретању. Штрамплице су у том смислу врло практичне јер су топле, а дете их не скида као што скида чарапице. Родитељи би требали да покушају да дете што више и чешће хода босо јер на тај начин јача стопала, наравно, у сигурној околини у којој не постоји могућност повређивања. Будући да је у узрасту од три године равно стопало често резултат флексибилности дечјег стопала, најважније је дете усмерити на вежбање које ће ојачати стопало и спречити могућност развоја равног стопала.

Мере и поступци јачања мускулатуре дететових стопала јесу:

1.     подстицање детета да што чешће хода босо по подлогама као што је песак, травњак, земља...
2.     код веће деце треба подстицати игре које укључују ходање по уској подлози (греда, уже и сл.), а мања деца могу уз придржавање стајати на лопти и тако вежбати равнотежу

• Једна од корисних вежби јест и ход на прстима, на петама, по вањској страни стопала; 
• хватање ножним прстићима различитих предмета с подлоге;
• дете треба кроз игру подстицати да прстићима једне ноге скине чарапицу с друге ноге и обратно; 
• у игру “Ноћ-дан” могу се увести два задатка: сваки пут кад је потребно чучнути, треба припазити да се пете не одижу од подлоге, а при подизању треба остати на прстима;
• родитељи би требали да избегавају прерано усправљање детета и подстицање малишана да што раније прохода, док за то није зрео ни мозак ни локомоторни систем.

Како одабрати праву обућу?

Како би се избегле деформитете стопала у одраслом узрасту, важно је пазити на стопала од детињства.

Родитељи често муку муче око избора најбоље обуће. За децу је веома важно да им обућа одговара анатомским захтевима, што значи да стопала морају имати довољно места: спреда морају бити довољно широка да прстићи не иду један преко другог, а газни део мора бити мекан и еластичан.

Препоручује се обућа која је направљена од природних материјала. Најважније за здравље стопала јест подстицати природно јачање мускулатуре телесном активношћу.

Савет родитељима: уживајте у првим корацима и игри са дететом, а ако се свод стопала не подигне до 5. или 6. године, или вам се чини да ваше дете има равна стопала, потражите савет педијатра или ортопеда.

Када је дете прави Мргуд

Имате дете које нон-стоп нешто гунђа? Нисте усамљени. Прочитајте причу маме једне мале Мргудице чије гунђање ће вас на крају сигурно насмејати...

"Мрзим зиму, хоћу лето"; "мајце ме боле"; "мрзим да идем кући"; "хоћу да променим име"

Изрека “устати на леву ногу” у случају мог штрумпфа Мргуда – девојчице Тие (шест година) – поприма ново значење јер она и не треба да устане из кревета да би гунђање кренуло. Њу, наиме, и снови знају толико разљутити да нам јутра започну вишесатним разговором да је сан сан и да се не може љутити на некога ако јој у сну није био по вољи. Ако нам долазе гости, разговор почиње већ претходни дан да бих је на време припремила за новости, јер је иначе у стању све време гунђати гостима зашто се нису изули, зашто прегласно причају и слично. Од рођења је одећа прича за себе. Неке је мајце боле (и вода код прања косе јако је боли), панталонице је жуљају (трегерице смо почели да носимо тек са три године јер је до тад то била немогућа мисија: “Мама, тај материјал није нормалан”, каже она), јакна је гуши и због ње не може да хода, са доласком лета боле је и кратки рукави!

Тако имамо припреме за свако годишње доба, посебно. Заправо, она мрзи свако годишње доба. И ако је и лети на врућих 30 °C или зими на -10 °C она је у стању по цео дан да проведе вани, не може проћи ниједно годишње доба да не закључи: “Мрзим лето, хоћу зиму”, и супротно. Сам процес спремања за излазак из куће захтева посебне напоре јер она, јасно, мрзи да излази ван. То изгледа тако да, кад је она напокон спремна да изађе, ја без претеривања могу назад на туширање и пресвлачење. Кад ју је тата једном пробао да је спреми за излазак, на крају је закључио да ће помоћи било шта друго, само да не треба Тиу облачити. Али зато, кад напокон успемо да изаћемо, покушавам да што дуже буде у шетњи, на игралишту, јер обрнути процес следи: “Мрзим да идем кући.” Дечја игралишта не могу рећи да мрзи. Обожава их... Заправо, не баш сва. И ту она нађе разлог да обрве спусти на нос и мумља у браду. Проблем су, наиме, љуљашке. Од свих градских игралишта, само је на једном љуљашка добра – на свим осталима не иде довољно равно! Има ту ситуација од којих и ја останем без текста.

Шетамо се, шалимо се, забављамо и кад већ помислим како ју је лепо видети напокон опуштену, неоптерећену и задовољну, она бубне: “Мама, мрзим што морам размишљати да удахнем и издахнем.” Понекад се њени проблеми знају да се протегнути и на више дана. Тако је писала писмо и кад је на крају дошла до поздрава – За маму од Тие – настао је веееелики проблем. Узбуна, срџба, гунђање... Она хоће да промени име! Па зашто? Зато што не зна како се пише: “од Тие” или “од Тије”! Тако сам морала послати питање учитељици матерњег језика, али како одговор није стигао одмах, она је два дана одбијала да пише, и сваких пет минута питала је за одговор.

Има и позитивног у њеном инату, пркосу и гунђању. Будући да је нервирала песничка слобода у неким књижевним делима док сам јој ја читала, с четири године одлучила је да научи да чита сама тако да може прескакати реченице које по њој немају смисла. А не дај Боже да у новинама наиђе на граматичку грешку! Онда знам да следи придика – мени! Како новинар може да погреши, зашто не зна да пише... У тим се тренуцима осећам као да смо замениле улоге. Ово је само мали део проблема моје мргудици. А како их решавамо? Не могу рећи да то понашање приписујем размажености (никад се не баца на под у продавници, не вришти и не тражи материјалне ствари, већ је то готово по правилу љутња због неке ситуације, догађаја и слично). Пре је реч о особини.

Наиме, њена је сека чиста супротност. И док Тиа, још мргуда зашто панталоне имају џепове који се не могу користити, зашто поткошуља има чипку ако је нико сем ње саме не види, мања је сека већ пред вратима и чека полазак. Колико то мргудање зна потрајати, говори чињеница да након 10 минута мањој секи досади па дође до старије и крене је сама облачити иако миш мали има тек 15 месеци!

Оно што евентуално могу да направим да нама свима олакшам јесте да водим дуууге разговоре који некад помогну, а често заврше и тако да након што се мени грло већ осуши она мртва хладна само настави да тупи по старом. Очигледно је да у њој чучи мали филозоф који је у стању разглабати сатима о стварима које се заправо чине безазленима.

Помаже и дневна рутина и пажљиво дозирање новитета, а битно је и да се одвоји гунђање о последицама, тј. покушај тренирања родитеља да добије оно што жели, а које чисто негодовање на неке ствари које у том дечјем свету представљају велике проблеме и збуњеност.

Бројалице

Бројалица је кратка песма која се рецитује у једном тону. Покрет руком означава меру, а говор текст. Она је и мала ритмичка целина јер до изражаја долази ритам и мелодичност или шала. Могу бити врло веселе, а деца воле хумор, неочекиване ситуације, обрате и ведрину. Бројалицом деца у игри одређују ко ће ловити, жмирити, бацати лопту, ко ће започети игру, нешто смислити, показати и одговорити. Бројалица помаже у игри, неприметно управља игром. Јавља се у свим културама света, у свим крајевима наше земље. Неке се бројалице преносе из једног народа у други, из нараштаја у нараштај.

Живеле су у прошлости, али живе и данас у вртићима, школама, на рођенданима, у игри по двориштима... Бројалица је приступачна деци јер се лако памти, има ритам, мелодична је. Предшколској и млађој школској деци прихватљива је јер исказује елементарност, краткоћу и једноставност. Одликује се лакоћом изговора слогова, кратким слоговима често састављеним од једног самогласника и два сугласника.

Вриједност бројалице у васпитно-образовном раду с предшколском децом посебно се види у:

•     говорном развоју,
•     развоју спознајних способности,
•     развоју говорне креативности,
•     развоју покрета и ритма.

Бројалице су важне за развој говора, вербалну комуникацију. Подстичу на говорну активност, ослобађајући дечији говор, мотивишу децу да говоре слободно, богате дечји речник, помажу правилном изговору појединих гласова (ч, ћ, д, ђ, џ, р, ш), смањују говорне сметње, изграђују дикцију, нагласак, интонацију. Обогаћују дечју спознају, мотивишу децу на креативне говорне игре према властитом интересу.

У развоју спознајних способности нарочито помажу у памћењу јер текст бројалице треба упамтити. Развија се слушна перцепција, позитивне емоције, смисао за лепо, буди се интерес за ту врсту говорне комуникације и игре речима.

За децу је бројалица јак подстицај говорне креативности. Измишљају се нови текстови, надограђује се стари познати текст, измишља шаљиви текст, делимично или потпуно. У измишљању бројалица подстицај може бити непосредна стварност, конкретни предмети, апликације и слике, текст и сликовнице, лутке, инструменти, песме и друго. Свака средина у датом тренутку може инспирисати дете. На пример, бројалицу “Један, два, три, то ми реци ти” деца су допунила овако:

Један, два, три,

то ми донеси ти.

Један, два три,

то поспреми ти.

Један, два, три,

вани си ти!

Један, два, три,

кики, рики, ки.

Један, два, три,

што знам ја,

не знаш ти.

Један, два три,

сада ловиш ти.

Један, два, три,

играмо се сви,

четири, пет, шест,

игра се цијели свијет!

Један, два, три,

мој пријатељ

то си ти.

Један, два, три,

разбјежите се сви!

Мијау, мијау,

један, два, три,

из игре би могао,

изаћи ти!

Бројалице развијају ритам и покрет. Ритам се може демонстрирати покретом: прстима, шаком, рукама, ногама или телом. Изговор бројалице уз покрет може се допунити пљескањем, њихањем, махањем руку, поскакивањем, кретањем у једном смеру, у две колоне, испреплетено и слично. Могу се употребити разни инструменти: удараљке, звечке, бубњеви, триангли. Ритам се може изразити пуцкетањем прстима, тапшањем по рамену, коленима.

У бројалици код завршне речи може се чучнути, разбежати, поскочити, гегати, окретати или додиривати одређени предмет. Ритмом се развија кинестетички осећај, слух и моторика. Маштовит васпитач може бројалицу искористити за стварање расположења, као увод у одређену активност, у организованом раду или слободним активностима. Она може бити подстицај за ликовну активност, моделовање, музичко и сценско изражавање.

Бројалицу можемо научити брзо: индивидуално, групно или фронтално у свим годишњим добима и на свим местима, зависно од ситуације, садржаја, прилагодити и простору. Разне варијанте методичког поступка омогућују лако и једноставно усвајање бројалица.

Бројалице разликујемо према дужини, мелодичности, ритму, пригодности, расположењу и простору. Следи неколико примера познатих бројалица.

Уш’о меда у дућан,                        Енгеле, бенгеле,                              Играли се миши
није рек’о: “Добар дан!”               баку ћи                                             на прољетној киши.
Иди медо ван                                  чићи, мићи, чомборићи,                 Одједном се мали
ниси рек’о: “Добар дан!”              чика, чока, на три жбока,               некуд разбјежали.
                                                         бија баја буф!                                  Јер у игри – јао
                                                                                                                  нетко рече: “Мрњао“!

Деца измишљају бројалице. Деца воле да измишљају бројалице онда када већ знају одређени број бројалица. Често почињу с надоградњом неке познате, а онда стварају нове, своје бројалице у складу с временом у којем живе и околином у којој се налазе. Треба водити рачуна о индивидуалним разликама и могућностима деце. Постоје разлике у психофизичким и психомоторним способностима (координација покрета и говора, спретност, брзина), као и разлике у сензорним способностима (слушне, визуалне), менталним (памћење, мишљење, перцепција, говор, пажња) и у развоју емоција и мотивацији.

Неко ће бројалицу усвајати тешко, а неко с лакоћом. Има деце која ће ново знање одмах применити у игри, као и оне која ће то учинити много касније. Кад им се нека бројалица свиђа или кад нешто заволе, деца траже да им се то често понавља.

Један, два, три,                                Једна врана гакала,                           Склупчао се мали јеж
што знам ја, не знаш ти.                 и у пољу скакала,                              па сад мирно спава.
Један, два, три,                                уто дође црни кос,                            Боц боц иглицама,          
мој пријатељ си ти.                         и одгризе врани нос.                         не дирај га ручицама,
                                                                                                                      боде боде јеж,
Мијау, мијау, мачка,                         Иш’о медо у шумицу,                      биће суза, беж.
цију, цију, миш.                                изгубио папучицу,                         
Мијау, мијау,                                     какове је боје,                                     Ен тен тини          
цију, цију,                                          то ми реци ти,                                    сава рака тини
нестао је миш.                                  ако знадеш бројити (до три)             сава рака тика така
                                                                                                                        бија баја буф
Патка патку појела,                         Окош бокош, пита кокош                   триф траф труф.
па се није најела,                             Кол’ко, куме, теби треба јаја?
уто иде црни јеж,                             Окош бокош, скочи кокош                 Иде маца око тебе,
па јој вели: “БЕЖ!”                         пита Баја, кол’ко теби треба јаја?      пази да те не огребе.
                                                                                                                         Чувај, мијо, реп,
Дин дан дон                                     Један, два, три, четири, пет,                да не будеш слеп.
пилот вози авион                             шест, седам, осам, девет, десет,
до пилота седим ја                          ко се није скрио,
иза мене друга два                          магарац је био.
овај путник иде ван.

Када се нос копа...

Копање носа није само ружна, већ и за здравље штетна навика.

Али та навика није везана само уз децу. Претпоставља се да око 90 посто одраслих чине исто, једино што пазе да их нико не види. Проблем код копања носа јест тај да деца каткад ишчупају носне длачице које им помажу у филтрирању прљавштине из ваздуха који удишу и тиме ослабљују прву обрамбену линију тела против болести. Копкањем носа може доћи и до крварења или надраживања носне слузнице а онда и инфекције. Крварење углавном долази од копкања и исушености слузнице, па дете осећа надраженост и сврб у носу и опет копка.

Побрините се за влагу у простору и доступност марамица. Најбољи начин да се заустави надраженост у носу јест да се побринете да ваздух у стану не буде сув. Набавите овлаживач ваздуха или на неколико места у стану поставите посуде с водом. Учите дете да се за сваку радњу везану за унутрашњост носа користи марамицом и имајте папирнате марамице увек у близини. Каткад је довољно само то како би се дете решило иритације у носу.

Здраве навике најбоље се развијају у детињству па припазите да и својим примером мотивишете дете на коришћење марамице. То је и хигијенски и друштвено прихватљивије.

Ваше преслатко дете има једну нимало слатку навику - стално су му прстићи у носу, а затим редовно ископани садржај завршава у уста? Што урадити?

Сва деца копају нос. Многа деца одрасту и наставе то да раде и као одрасли. Ни то није тако страшно кад то чинимо у приватности и тиме се повремено ослободимо немилог садржаја, али наши малишани обично направе још и корак даље. Поједу ископани садржај из носа!

Непристојно је и нехигијенски. Два су проблема с копањем носа. За почетак није пристојно и многима се окреће желудац кад угледају да дете стрпа ископано благо у уста. Други проблем је хигијенски. Нос је прва обрамбена линија која длачицама и секретом спречава улазак бактерија и других нечистоћа у наше тело. Бактерије и нечистоће би требало заједно са секретом издувати у марамицу чиме штитимо тело пред болестима. Међутим, када дете то поједе дете поједе и споменуте бактерије и нечистоће.

Јесте ли знали?

Чак је 91% одраслих испитаника једне анкете признало да копа нос. Дакле, то не чине само деца. Али ипак, ни то није тако страшно јер у принципу желудачна киселина уништи бактерије, но највећи проблем копкања јест чињеница да дете прстићима може повредити слузницу носа и тако раскрварити нос и отворити врата бактеријама којих има мноштво управо на прстићима и под ноктима. Ако ископане бактерије уз помоћ прљавих пристића заврши у очима или у ушима, бактерије могу и ту изазвати здравствене проблеме.

Како спречити дете да копа нос?

• Редовно издувајте носић посебно ако је пун секрета. 
• По потреби га чистите физиолошком раствором. Побрините се да у стану није сув ваздух јер он може изазвати сушење слузнице и сврабеж па затим и копкање носа. Носић мажите неком машћу. 
• Каткад су алергије разлог сврбежа односно копкања па покушајте открити о којој врсти алергије се ради. 
• У случају повреде слузнице и крварења, нагните дете према напред и стисните нос. Немојте нагињати главу уназад јер гутање угрушка може изазвати повраћање. 
• Објасните детету како је дошло до крварења и да не сме више то да чини јер је то штетно за његово здравље.
• Објасните дјетету да копање носа није пристојно, да би га друга дјеца и одрасли могли исмијавати и да то не би смјело радити у јавности.
• Дајте детету марамицу коју треба увек да има у џепу и научите га како да само брише нос.
• Научите дете да смири своју нервозу. Дајте му лоптицу у руку коју може притискати или се са њом може играти или неку другу играчку.
• Постоји посебна горка течност која се наноси на ноктиће као лак за нокте која вам можда и код овог проблема може бити од помоћи. Течност потражите у апотекама па намажите детету ноктиће. Кад крене да копа по носу и затим пожели да стави ископани садржај из носа у уста, укус ће му бити одбојан и горак.
• Ако све то не помогне и ако копање носа није прерасло у опсесивно копкање, тада можете након свих покушаних савета проблем једноставно почети игнорисати и надати се да ће он само од себе нестати. Обично он сам од себе и прође.

Копање носа, које се стално понавља, сврстава се у исти скуп радњи које су повезане с нервозом, као што је грицкање ноктију, тикови или сисање палца. Тиме дете отпушта стрес и смирује се. Интензивно копање носа дуже време, више од један сат на дан, захтева пажњу доктора оториноларинголога и дечјег психолога који ће потражити узроке таковог понашања и спречити теже повреде носне слузнице.

Дете са тиковима

Код већине деце се у једном раздобљу живота појављују тикови. Уз правилан приступ родитеља, они се повуку без последица, а дете их се након неког времена више и не сећа. Нажалост, родитељи деце са тиковима неретко се пред другима стиде свог детета, при чему чине велику грешку ако другима говоре о дететовом “проблему” као да се извињавају због тога.

Иако су тикови код деце у највећем броју случајева повезани с емоцијама, није једноставно открити која су искуства и емоције проузроковале појаву тикова. Тик каткад може бити изазван неугодним догађајем, ситуацијом у којој се дете осетило угроженим. Некад су узрок наизглед безазлене ситуације, као што су полазак у вртић, рођење бате или секе. За разлику од одрасле особе која стрес зна препознати и носити се с њиме, дете га не препознаје, а у тренутку кад је резултат накупљеног стреса превелики, укључује се заштитни механизам психе и напетост се ослобађа помоћу тикова.

Деца их нису свијесна 

Дете по правилу код себе не примеђује тикове јер му и не сметају. Будући да их не може контролисати, нема потребе ни да му говорите о њима. Међутим, најважније је да родитељи, чим примете тик, што више разговарају са дететом и квалитетно са њим проводе време. Родитељи требају да имају на уму да су тикови најчешће безазлени и само су у ретким случајевима знак озбиљних потешкоћа. На крају, тикови код већине деце нестају изненадно, управо онако како су се и појавили.

Прихватите своје дијете

Родитељи се не требају бринути ако се њихово дете понаша друкчије или је према неким особинама и поступцима друкчије од друге деце. Свако дете је јединка за себе, потпуно јединствена с особинама које треба прихватити као нормалне. Као особе које најбоље познају своје дете, важно је да родитељи реагују у складу са потребама свог детета. Иако данас постоји много стручњака који се баве децом, ниједан од њих не може надокнадити оно што је за ваше дете најважније: ваша љубав, топлину и подршку.

Текст: Јелена Врсаљко, дипл. соц. радник, психотерапеут, нлп тренер; Кристина Бачкоња, дипл. психолог,

Размажено дете

Размажена деца нису нова појава, али у посљедње време расте њихов број.

Дечји рођендан. Гомила раздрагане деце игра се на ливади. Потпуно су заборавили на присутност родитеља који роштиљају са стране. “Бум, бум, бам... Готов си!” трешти на све стране. Заборављене су узрасне границе. Па што ако Аница има само две и по године, а већина других већ је навршила пету. Главно је да трчи, смеје се и сретна је. Способности јој још нису такве да побегне Марку од пет година, али предност је што је мала, па се нико не буни што је у њихову тиму. Аничини родитељи ту и тамо провере где је и то је то. На тој ливади она има фантастичну прилику да развија своје социјалне вештине, емоционалну интелигенцију, моторичке способности.

На рођендану је и Марица. Марица је тренутно заузета мучењем мале маце која изгубљено тражи маму. Кажемо “мучењем” јер се њено опхођење с мацом не може назвати игром. То се одвија покрај роштиља. И то виде сви. Виде и Маричини родитељи, али спречити је да натеже мачкицу значило би изазвати јак протест који резултира бацањем на под, неутешним плакањем и узастопним понављањем кроз јецаје: “Хоћу кућииии... Не желим да будем овде... Хоћуууу кућииии!”. У Маричиној мами гомилају се емоције и потреба да заштити своје дете. И онако се целе недеље не виде како треба. Они на послу, Марица у вртићу, па слободне активности. Па нека се мало игра с мацом, није то тако груба игра. С друге стране, ако сада почне плакати, ко ће је утешити. У сљедећем тренутку маца ипак успева да се избави и побегне главом без обзира. Марица се баца на под и неутешно плаче: “Ја бих мацуууу... Мамаааааааа, ја бих мацу!”

Узрок је у родитељима

Размажена деца нису нова појава, али је број такве деце у последњих двадесетак година много већи него пре. Већина стручњака сматра да су главни узрок те појаве родитељи, који због брзог начина живота какав диктира данашње време допуштају својој деци све да би се искупили за то што мало времена проводе с њима.

Када су кренуле кампање о правима деце, њихов главни циљ био је заштитити малишане од злостављања те их укључити у одлучивање о свом животу. Али догодило се да су деца ојачала у тражењу својих права, док родитељи све више занемарују своје потребе. Због којечега, а најчешће због савести, родитељи заборављају шта су када нису родитељи.

Примера ради, мама добије слободан дан на послу и колико јој је год примамљива помисао да оде у куповину само за себе, не води децу у вртић тај дан јер “каква би мајка у супротноме била”. То полако доводи до тога да родитељи постају сервис којем се деца обрате када затреба шта. То је погубно за децу баш као и злостављање.

Попустљивост

Породица је прва школа за живот, у којој дете стиче основно знање о људима, о њиховим међусобним односима, о животу и његовим проблемима. Ту стиче прва искуства која ће после у животу применити. Зато је васпитање деце у породици један од најтежих и најодговорнијих задатака сваког члана породице. Најчешћа и најтежа грешка у васпитању деце јест попустљиво васпитање. У опште, појам размажености односи се на попустљивост, превелику бригу, па и  испуњење сваке дететове жеље, односно прохтева. Размазити дете не значи често га миловати и показивати му љубав и нежност, него му претерано помагати и послуживати га, уместо њега обављати све оне задатке које само може извршити. Размазити га можемо купујући му велику количину играчака и попуштајући му у свему само да буде сретно или мирно.

Осим што на тај начин дете учимо стратегијама које називамо размаженошћу, ми га спречавамо у прикупљању животних искустава и учимо да се код остваривања циљева ослања искључиво на помоћ других, не развија самопоуздање у властиту снагу и ресурсе.

Размажена деца нису нова појава, али у посљедње вријеме расте њихов број.

Туга и фрустрација

У суштини је овог проблема следеће: родитељи знају да требају поставити границе у васпитању, али не знају како их изрећи и како постићи да их деца схвате озбиљно а да их притом не повреде, баш као што не знају ни што учинити ако деца не поштују задане границе. Притом није могуће да деца, једнако као одрасли, стално буду задовољна и сретна – и то је једноставно чињеница коју родитељи морају прихватити.

Данас је све више мажене и заштићене деце која не смеју да плачу или да се љуте, што нимало није добро за њихов здравствени развој. Примера ради, дете се игра коцкицама и одједном му се кућица од коцкица сруши; дете почне плакати, а родитељи одмах скачу, теше га и поновно му слажу кућицу. Такво понашање треба избегавати јер дете има право да буде и тужно и фрустрирано. У реду је пустити га да изражава своје емоције, тиме се учи емоционалној интелигенцији, а наша је одговорност научити га да и такве емоције изражава на адекватан начин. Када је дете љуто, нећемо му допустити да туче друге, себе или уништава имовину.

Дететово самопоштовање развија се ако га поштујемо и подстичемо да постигне одређени успех, а не тиме што покушавамо отклонити његове осећаје љутње, туге или страха. Превелико додворавање доноси само фрустрације и низ психичких поремећаја.

Деца обузета собом

Истраживања показују да је избегавање “тешких” осјећаја попут туге, љутње и страха највећи је окидач и кривац за депресију, исто вреди и за све већи број депресивне деце. Наиме, као што су физички болови кључни за очување нашега физичког интегритета и здравља, тако је и психичка бол важан за очување нашег психичког здравља.

Чињеница је да се дете не рађа размажено. Размаженим га учине родитељи који често прво задовољавају дететове потребе: како дете не би било несретно, како не би било љутито, како би било сретно и, на крају крајева, да их мало остави на миру. Такође је важно да родитељи не сметну с ума како су они ти који морају бити вође, а не деца. Првих 18 месеци дететовог живота сваком родитељу би требало да буде приоритет дечје потребе, након тога, између прве и пете године, деца су обузета собом, властитим потребама и жељама, упознавањем света око себе, па и самих родитеља. То што нам се тада чини да нас непрестано тестирају, заправо је понављање лекције која би управо због тога требала увек бити јасна и доследна.

Имајући на уму да се родитељско понашање – попут укључености, надзора и емотивне топлине – у истраживањима показало као један од најснажнијих услова делинквенције, и да је много истраживања доказало како размажена деца постају агресивна и појачано нагињу криминалним радњама кад одрасту, сваки би родитељ требао преиспитати своје васпитне методе и посветити пажњу побољшању своје родитељске вештине, помагању детету да одрасте у здраву, задовољну и сретну особу.

Текст: Јелена Врсаљко, дипл. соц. радник, психотерапеут; Кристина Бачкоња, дипл. психолог;

Мозаик од стиропора

Израда мозаика од стиропора је много забавно! То је отворени, шарене уметнички пројекат. Деца воле да стварају и раде са материјалима за рециклижу. Коришћењем овог материјала штеди се и чува природно богатство. 

Шта вам је потребно:

Стиропор што тањи то боље 

акрилне боје  

маказе 

лепак 

папир на коме ћете лепити мозаик 

Напомена: Уколико користите стиропор који је бачен прво га стерилишите.

Како смо их направили: Потребни су равни комади стиропора. На једној страни стиропора потребна су два премаза од акрилне боје. Нека се први слој потпуно осуши пре поновног премаза. Акрилне боје се суши брзо, али можете убрзати процес уз помоћ фена за косу. Раније смо се користи темперама за овај процес у прошлости, али темпере имају тенденцију да се љуска. Ја сам отклонити тај проблем лаком преко боје. Када су ваша стиропор табле потпуно суве, потрбно је да га ваше дете исече на комаде неправилне величине и облике. Овај процес је много забаван, и добра прилика за вашу дете да ојача своју сензомоторику. 

Сада је време да направите уметничко дело! Дете на полеђини стиропора наносе лепак и затим га лепе на папир. Морају га притиснути. Подстакните дете да потпуно попуни свој папир, испуњава свих празнина је могуће са мањим комадићима стиропора. Имају маказе практичних тако да дете може да смањи веће делове до величине да стане у празнине. 

Овај пројекат не мора да буде једнодимензионалан. Једно дете брзо је открило да је могло да своје уметничко дело прошири у висину, па је слагало једно на друго парче стиропора. 

Без обзира на то како ваше дете одлучи да залапи комаде стиропора његов или њен рад, то ће се завршити као уметничко дело у сваком простору.

.

Пролећно дрво

Шта вам је потребно за израду овог пролећног дрвета: цртеж (слика) дрвета, лепак, и предива бело и розе. 

Ставите лепак, где желите преко дрвета, и на лепак додајте вуницу. Када налепите вуницу, подигните папир да проверите колико и где се вуница залепила.

готов изглед би требао да изгледа као на слици доле:

Језичке игре у настави почетних разреда

У функцији учења помоћу игре могу се користити разни облици рада. То могу бити: игре словима и речима, језичко-литерарне игре, ребуси, испуњалке и укрштене речи. Сви ти, и други облици, имају подстицајну улогу и појачавају степен занимљивости, доприносе радној атмосфери, стварају атмосферу пријатности и опуштености. Учење ученика кроз облике игре појачава њихову самосталност, радозналост духа, развија способности мишљења, уочавања, логичког закључивања и низ других менталних операција. „Дете, при том, није пасиван прималац информација. Процес усвајања језика код деце најбоље се може описати као процес поновног стварања. Наиме, дете је врло активно при усвајању језика; оно се бори за своје потребе, жеље, намере, интересовања, тумачења и за своју самосталност. И у интеракцији васпитач – васпитаник, дете је врло активан члан. Но, ипак, њему је неопходна помоћ васпитача (често у смислу онога што пружа детету од културе) да би се оспособило да истражује, да разуме и да се прилагоди свим захтевима и ограничењима спољашњег света.“

Игре словима и речима

1. Преметаљке
Колико се речи може добити преметањем слова у речи „град“? Ученици премећу слова и проналазе нове речи. Од дате речи можемо, на пример, добити речи: рад, дар, гард итд. Од речи „један“ преметањем слова можемо добити речи: дан, Дејан, даје, једна, над, је, да, ја, Неда, јад итд.
2. Читање палиндрома
Палиндроми су речи које читамо одостраг а при том имају исто или неко друго значење. Исто значење имају речи потоп, ратар, Ана, Анина итд. Речи које у току читања одостраг добијају ново значење су сир, пут, дар, од, сан, сок итд.
3. Читање реченице као палиндрома
Одостраг се могу читати само речи и реченице које имају неко значење, а ако немају значења, не треба их читати. Реченице које се могу читати одостраг: Ана воли Милована, Маја са Недом оде на Сајам, иду људи, итд.
4. Састављање речи од задатих слова
На табли се напишу разна слова без икаквог реда, а ученици комбиновањем слова састављају реч која нешто значи. Саставите, на пример, речи од следећих слова: А, Г, Д, Р, или, саставите што више речи комбиновањем слова од речи ЛОКОМОТИВА.
5. Састављање реченице од датих речи
Ученицима се дају речи, а они од њих састављају реченицу, прво на словарици, а потом ту реченицу записују. Саставите, на пример, реченицу од следећих речи: ЈЕДНУ, УЧЕНИК, ЛЕПУ, ЧИТА, КЊИГУ.
6.Уланчавање
а) Уланчавање слова – слово на слово
Одреди се неколико играча. Први играч изговори једно слово, а онда сваки следећи играч додаје по једно слово док се не добије реч која нешто значи. На пример: први играч каже К, други додаје О, трећи М, четврти А, пети Д, шести И, седми Н и осми А. Значи, добили смо реч КОМАДИНА, али то је могла бити и реч КОМАДИЋ или КОМАДИЋАК. Из игре се искључују они ученици који додају слово, а на питање играча не знају која је то реч.
б) Уланчавање речи – реч по реч, реченица
Уместо слова уланчавају се речи и ствара се реченица која нешто значи. Та реченица некада може бити веома дуга. Из игре се искључују ученици који не могу да се сете одговарајуће речи да би се створила реченица.
Друга варијанта ове игре огледа се у томе што се ученици договоре да проналазе речи по азбучном или абецедном реду. Прво, један ученик пронађе реч која почиње на А, други ученик тражи реч на Б, трећи на В итд. Из игре испада ученик који не може да пронађе одговарајућу реч на одређено слово. Побеђује онај ученик који до краја остане у игри.
Трећа варијанта ове игре односи се на уланчавање речи истог корена (пароними). Иста реч се не сме понављати. На пример, пронађите све речи које почињу на РАД. Ученици проналазе: радник, радница, радионица, радилиште итд.
Четврта варијанта уланчавања је трагање за речима које се завршавају на одређену групу слова. На пример, пронађите речи које се завршавају са ЛАВ.
бандог – лав, п – лав, сп – лав, голог – лав
7. Ребуси
Ребус је веома функционална језичка игра која, пре свега, подстиче код ученика способност за логичко размишљање и комбинаторику. Ова игра подстиче ученика да мисли како да реши одређену загонетку, како да је одгонетне. То је нека врста мозгалице која тражи од ученика упорност, стрпљење и развијен смисао за одгонетање. Ребус је забавно-поучна игра, изванредна за развијање интелектуалне радозналости, креативности, не губећи никада карактер игре.
Да бисмо открили логички поступак решавања ребуса, морамо знати логички поступак његовог прављења. Ученике можемо упознати с основним принципима прављења ребуса, а онда с поступком његовог решавања. Постоје разни типови ребуса, а сваки од њих има своју логику прављења и решавања. Решавање ребуса за ученике мора бити радост и задовољство. Када ученик реши ребус, поготову ако је тежи, он се победнички осећа и не крије своје усхићење. Решавање ребуса је самостални чин, што значи да ова језичка игра подстиче развој самосталности код ученика.
Постоје три основне врсте ребуса:

1) словни,
2) сликовни и
3) словно-сликовни ребуси.
Ученицима првог разреда понајвише одговарају словни ребуси, мада они доста добро решавају и словно-сликовне ребусе. Постоје следећи словни ребуси:
1) ребус словне комбинације;
2) ребус слово у слово;
3) ребус-разломак;
4) ребус слово о слово и
5) сложени словни ребуси.
8. Укрштене речи
9. Испуњалке
10. Допуњалке
11. Брзалице
Веома су погодне за вежбе артикулације, јер сваки глас и свака реч мора бити веома прецизно и тачно изговорена. Брзалице могу бити веома функционалне за флексибилно читање, на пример: “Зашто ви, који сте ти, мени који сам ви кажете ти, када ја који сам ви, вама који сте ти, кажем ви?”
12. Замисли и одговори духовито
Ова игра може бити усмена и писмена. Постави се задатак, а ученицима се каже да замисле то о чему се говори у задатку и да одговоре духовито, на пример: “Шта би било када би оловке проговориле?”, ” Шта би било када би клупе проходале?”,  итд.
13. Измишљање нових речи
Ученицима кажемо једну реч, а они измишљају духовито ново име за тај појам, али име које је логички везано за неку особину тог појма: на пример, кликер – Скочко Котрљановић; срце – Заљубљенко Болетић; смех – Смешко Нацерековић; поток – Потрчко Шапутовић; гума за жвакање – Разлизанка Испреживачић
14. Лавиринти
15. Риме
Ученицима се да једна реч, а они кроз игру траже све речи које се гласовно подударају са њом, на пример,
глава – плава, глава – слава, глава – права, глава – трава
16. Игре асоцијација
17. Ономатопејске игре (игре опонашања звукова)
18. Речи умањеног значења (деминутиви)
19. Речи увећаног значења (аугментативи)
20. Речи сличног значења (синоними)
21. Језиколоми (Чича срче чај из чаше)
22. Игре значењима (семантичке игре) – стварање речи помоћу префикса и суфикса
23. Речи супротног значења (антоними)
24. Поремећен ред речи у реченици (реченице које су доживеле земљотрес)
25. Загонетке
26. Питалице

 (Извор: В. Џ. О. Шмит: “Развој детета” , Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.)