Када је дете прави Мргуд

Имате дете које нон-стоп нешто гунђа? Нисте усамљени. Прочитајте причу маме једне мале Мргудице чије гунђање ће вас на крају сигурно насмејати...

"Мрзим зиму, хоћу лето"; "мајце ме боле"; "мрзим да идем кући"; "хоћу да променим име"

Изрека “устати на леву ногу” у случају мог штрумпфа Мргуда – девојчице Тие (шест година) – поприма ново значење јер она и не треба да устане из кревета да би гунђање кренуло. Њу, наиме, и снови знају толико разљутити да нам јутра започну вишесатним разговором да је сан сан и да се не може љутити на некога ако јој у сну није био по вољи. Ако нам долазе гости, разговор почиње већ претходни дан да бих је на време припремила за новости, јер је иначе у стању све време гунђати гостима зашто се нису изули, зашто прегласно причају и слично. Од рођења је одећа прича за себе. Неке је мајце боле (и вода код прања косе јако је боли), панталонице је жуљају (трегерице смо почели да носимо тек са три године јер је до тад то била немогућа мисија: “Мама, тај материјал није нормалан”, каже она), јакна је гуши и због ње не може да хода, са доласком лета боле је и кратки рукави!

Тако имамо припреме за свако годишње доба, посебно. Заправо, она мрзи свако годишње доба. И ако је и лети на врућих 30 °C или зими на -10 °C она је у стању по цео дан да проведе вани, не може проћи ниједно годишње доба да не закључи: “Мрзим лето, хоћу зиму”, и супротно. Сам процес спремања за излазак из куће захтева посебне напоре јер она, јасно, мрзи да излази ван. То изгледа тако да, кад је она напокон спремна да изађе, ја без претеривања могу назад на туширање и пресвлачење. Кад ју је тата једном пробао да је спреми за излазак, на крају је закључио да ће помоћи било шта друго, само да не треба Тиу облачити. Али зато, кад напокон успемо да изаћемо, покушавам да што дуже буде у шетњи, на игралишту, јер обрнути процес следи: “Мрзим да идем кући.” Дечја игралишта не могу рећи да мрзи. Обожава их... Заправо, не баш сва. И ту она нађе разлог да обрве спусти на нос и мумља у браду. Проблем су, наиме, љуљашке. Од свих градских игралишта, само је на једном љуљашка добра – на свим осталима не иде довољно равно! Има ту ситуација од којих и ја останем без текста.

Шетамо се, шалимо се, забављамо и кад већ помислим како ју је лепо видети напокон опуштену, неоптерећену и задовољну, она бубне: “Мама, мрзим што морам размишљати да удахнем и издахнем.” Понекад се њени проблеми знају да се протегнути и на више дана. Тако је писала писмо и кад је на крају дошла до поздрава – За маму од Тие – настао је веееелики проблем. Узбуна, срџба, гунђање... Она хоће да промени име! Па зашто? Зато што не зна како се пише: “од Тие” или “од Тије”! Тако сам морала послати питање учитељици матерњег језика, али како одговор није стигао одмах, она је два дана одбијала да пише, и сваких пет минута питала је за одговор.

Има и позитивног у њеном инату, пркосу и гунђању. Будући да је нервирала песничка слобода у неким књижевним делима док сам јој ја читала, с четири године одлучила је да научи да чита сама тако да може прескакати реченице које по њој немају смисла. А не дај Боже да у новинама наиђе на граматичку грешку! Онда знам да следи придика – мени! Како новинар може да погреши, зашто не зна да пише... У тим се тренуцима осећам као да смо замениле улоге. Ово је само мали део проблема моје мргудици. А како их решавамо? Не могу рећи да то понашање приписујем размажености (никад се не баца на под у продавници, не вришти и не тражи материјалне ствари, већ је то готово по правилу љутња због неке ситуације, догађаја и слично). Пре је реч о особини.

Наиме, њена је сека чиста супротност. И док Тиа, још мргуда зашто панталоне имају џепове који се не могу користити, зашто поткошуља има чипку ако је нико сем ње саме не види, мања је сека већ пред вратима и чека полазак. Колико то мргудање зна потрајати, говори чињеница да након 10 минута мањој секи досади па дође до старије и крене је сама облачити иако миш мали има тек 15 месеци!

Оно што евентуално могу да направим да нама свима олакшам јесте да водим дуууге разговоре који некад помогну, а често заврше и тако да након што се мени грло већ осуши она мртва хладна само настави да тупи по старом. Очигледно је да у њој чучи мали филозоф који је у стању разглабати сатима о стварима које се заправо чине безазленима.

Помаже и дневна рутина и пажљиво дозирање новитета, а битно је и да се одвоји гунђање о последицама, тј. покушај тренирања родитеља да добије оно што жели, а које чисто негодовање на неке ствари које у том дечјем свету представљају велике проблеме и збуњеност.