Размажено дете

Размажена деца нису нова појава, али у посљедње време расте њихов број.

Дечји рођендан. Гомила раздрагане деце игра се на ливади. Потпуно су заборавили на присутност родитеља који роштиљају са стране. “Бум, бум, бам... Готов си!” трешти на све стране. Заборављене су узрасне границе. Па што ако Аница има само две и по године, а већина других већ је навршила пету. Главно је да трчи, смеје се и сретна је. Способности јој још нису такве да побегне Марку од пет година, али предност је што је мала, па се нико не буни што је у њихову тиму. Аничини родитељи ту и тамо провере где је и то је то. На тој ливади она има фантастичну прилику да развија своје социјалне вештине, емоционалну интелигенцију, моторичке способности.

На рођендану је и Марица. Марица је тренутно заузета мучењем мале маце која изгубљено тражи маму. Кажемо “мучењем” јер се њено опхођење с мацом не може назвати игром. То се одвија покрај роштиља. И то виде сви. Виде и Маричини родитељи, али спречити је да натеже мачкицу значило би изазвати јак протест који резултира бацањем на под, неутешним плакањем и узастопним понављањем кроз јецаје: “Хоћу кућииии... Не желим да будем овде... Хоћуууу кућииии!”. У Маричиној мами гомилају се емоције и потреба да заштити своје дете. И онако се целе недеље не виде како треба. Они на послу, Марица у вртићу, па слободне активности. Па нека се мало игра с мацом, није то тако груба игра. С друге стране, ако сада почне плакати, ко ће је утешити. У сљедећем тренутку маца ипак успева да се избави и побегне главом без обзира. Марица се баца на под и неутешно плаче: “Ја бих мацуууу... Мамаааааааа, ја бих мацу!”

Узрок је у родитељима

Размажена деца нису нова појава, али је број такве деце у последњих двадесетак година много већи него пре. Већина стручњака сматра да су главни узрок те појаве родитељи, који због брзог начина живота какав диктира данашње време допуштају својој деци све да би се искупили за то што мало времена проводе с њима.

Када су кренуле кампање о правима деце, њихов главни циљ био је заштитити малишане од злостављања те их укључити у одлучивање о свом животу. Али догодило се да су деца ојачала у тражењу својих права, док родитељи све више занемарују своје потребе. Због којечега, а најчешће због савести, родитељи заборављају шта су када нису родитељи.

Примера ради, мама добије слободан дан на послу и колико јој је год примамљива помисао да оде у куповину само за себе, не води децу у вртић тај дан јер “каква би мајка у супротноме била”. То полако доводи до тога да родитељи постају сервис којем се деца обрате када затреба шта. То је погубно за децу баш као и злостављање.

Попустљивост

Породица је прва школа за живот, у којој дете стиче основно знање о људима, о њиховим међусобним односима, о животу и његовим проблемима. Ту стиче прва искуства која ће после у животу применити. Зато је васпитање деце у породици један од најтежих и најодговорнијих задатака сваког члана породице. Најчешћа и најтежа грешка у васпитању деце јест попустљиво васпитање. У опште, појам размажености односи се на попустљивост, превелику бригу, па и  испуњење сваке дететове жеље, односно прохтева. Размазити дете не значи често га миловати и показивати му љубав и нежност, него му претерано помагати и послуживати га, уместо њега обављати све оне задатке које само може извршити. Размазити га можемо купујући му велику количину играчака и попуштајући му у свему само да буде сретно или мирно.

Осим што на тај начин дете учимо стратегијама које називамо размаженошћу, ми га спречавамо у прикупљању животних искустава и учимо да се код остваривања циљева ослања искључиво на помоћ других, не развија самопоуздање у властиту снагу и ресурсе.

Размажена деца нису нова појава, али у посљедње вријеме расте њихов број.

Туга и фрустрација

У суштини је овог проблема следеће: родитељи знају да требају поставити границе у васпитању, али не знају како их изрећи и како постићи да их деца схвате озбиљно а да их притом не повреде, баш као што не знају ни што учинити ако деца не поштују задане границе. Притом није могуће да деца, једнако као одрасли, стално буду задовољна и сретна – и то је једноставно чињеница коју родитељи морају прихватити.

Данас је све више мажене и заштићене деце која не смеју да плачу или да се љуте, што нимало није добро за њихов здравствени развој. Примера ради, дете се игра коцкицама и одједном му се кућица од коцкица сруши; дете почне плакати, а родитељи одмах скачу, теше га и поновно му слажу кућицу. Такво понашање треба избегавати јер дете има право да буде и тужно и фрустрирано. У реду је пустити га да изражава своје емоције, тиме се учи емоционалној интелигенцији, а наша је одговорност научити га да и такве емоције изражава на адекватан начин. Када је дете љуто, нећемо му допустити да туче друге, себе или уништава имовину.

Дететово самопоштовање развија се ако га поштујемо и подстичемо да постигне одређени успех, а не тиме што покушавамо отклонити његове осећаје љутње, туге или страха. Превелико додворавање доноси само фрустрације и низ психичких поремећаја.

Деца обузета собом

Истраживања показују да је избегавање “тешких” осјећаја попут туге, љутње и страха највећи је окидач и кривац за депресију, исто вреди и за све већи број депресивне деце. Наиме, као што су физички болови кључни за очување нашега физичког интегритета и здравља, тако је и психичка бол важан за очување нашег психичког здравља.

Чињеница је да се дете не рађа размажено. Размаженим га учине родитељи који често прво задовољавају дететове потребе: како дете не би било несретно, како не би било љутито, како би било сретно и, на крају крајева, да их мало остави на миру. Такође је важно да родитељи не сметну с ума како су они ти који морају бити вође, а не деца. Првих 18 месеци дететовог живота сваком родитељу би требало да буде приоритет дечје потребе, након тога, између прве и пете године, деца су обузета собом, властитим потребама и жељама, упознавањем света око себе, па и самих родитеља. То што нам се тада чини да нас непрестано тестирају, заправо је понављање лекције која би управо због тога требала увек бити јасна и доследна.

Имајући на уму да се родитељско понашање – попут укључености, надзора и емотивне топлине – у истраживањима показало као један од најснажнијих услова делинквенције, и да је много истраживања доказало како размажена деца постају агресивна и појачано нагињу криминалним радњама кад одрасту, сваки би родитељ требао преиспитати своје васпитне методе и посветити пажњу побољшању своје родитељске вештине, помагању детету да одрасте у здраву, задовољну и сретну особу.

Текст: Јелена Врсаљко, дипл. соц. радник, психотерапеут; Кристина Бачкоња, дипл. психолог;