понедељак, 14. јул 2014.

Вода


Вода је облак,
вода је снег,
вода је кад-кат
ледени брег.

Вода је пара,
вода је киша,
вода је незгода
за једног миша.

Вода је река,
вода је слап.
Вода је пљусак
 или кап.

Вода је море,
вода је бара.
Вода је готово
ко Земља стара.

Вода је из кабла,
вода је из чесме,
вода је и наслов
ове, наше, песме.
Мирослав Ковачевић

четвртак, 13. март 2014.

Принцип акваријума

Уколико рибицу која је живела у акваријуму пребацимо у море, она ће дуго времена само пливати горе - доле, у замишљеним оквирима претходног кавеза. Исто је са људима који попут коња са штитницима на очима живе свој мали и бедни живот, несвесни граница које су сами себи поставили.
Таман да стигну до остварења свог циља и коначне слободе, ударе у замишљену баријеру и врате се назад. И тако у круг, данима, месецима, годинама ...
Никада не застану и запитају се шта заправо управља њиховом судбином, они сами или научени обрасци понашања. Тек тако се препусте плими да их носи и врти у круг.
Ретки се само пробуде и одлуче да пруже руку изван решетки страха, прво бојажљиво, па све смелије и смелије. Мозак почиње да ради и штанцује нове идеје, изашао си из зачараног круга. Развијаш нове вештине и око тебе се шири светлост, која својом топлотом убија бациле преживеле из прошлог времена.
Коначно ти вертикала лица стоји нормално према хоризонтали земље. Успео си. Постајеш човек који мисли, а не човек који добија мишљење!

уторак, 4. март 2014.

Песма за мамине очи

За све бесане ноћи
и за све брижне очи
које си од мене крила,
за све уздахе твоје,
за очи које се боје,
за мене, мајко мила,
за све пољупце твоје,
за руке твоје меке,
за речи топле благе;
које си шапутала,
за све, за све ти хвала,
за сву одшиту дугмад,
за све немирлуке моје,
за порубе које си шила,
за сваку твоју сузу
која није потекла,
за све што си ми дала,
за све што си ми рекла,
хвала ти, мајко мила.
 
Мира Алечковић

Дугме служи капуту

Дугме служи капуту 
Асфалт служи на путу 
Друг да се дружи
 Сунце да кружи 
Све нечему служи.
 Чамац да се реком плови 
Мамац да се риба лови 
Песма да се лепо пева 
Муња да кроз облак сева 
Молба да се нешто моли 
А мајка је да се воли. 
Љубивоје Ршумовић

Најлепше речи

Од тол`ко лепих, најлепших речи
Да се исприча сто једна бајка,
Ниједна није толико лепа,
Толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле
И брижно нада мном увек стрепе;
Зовнем ли само, мени хрле
Мамине руке меке и лепе...

Мами за осми март

Ове плаве љубичице убрао сам сам
к'о честитку уз пољубац мами ћу да дам
Рећи ћу јој "Мила мајко, то је за твој дан,
нек ти буде 8. март цветан, насмејан"
Заблистаће у том часу њене очи благе
нежно ће ме загрлити руке њене драге.

Моја мама

Мени је мама право благо
све што је мило и што је драго.
кад добро иде ил лоше крене
она је увек ту за мене. 

Мајка се увек у срцу носи
као пролећни цвет у коси.
Најлепше речи на свету целом
описују њен лик и дело.
Желим искрено свима
да свако овакву мајку има. 

Наташа Крижанић

петак, 21. фебруар 2014.

Хвала вам маме

Лица: девојчица, дечак,

Девојчица: Вама које сте нам даровале живот.
Дечак:  Које сте нам своју срећу дале,
Девојчица: Које сте нам испричале многе приче,
Дечак: Које сте с нама и плакати знале...
Сви: Хтели бисмо данас сви ми деца велика и мала, уз букет пролетног цвећа, рећи вам од
          срца -  ХВАЛА
Девојчица:  Ал  празне су, слабе и најлепше речи ко жедној земљи капљица кише.
Дечак: За вашу љубав укоре и шибе ми смо вам дужни далеко више.
Сви: Ал што да вам дамо за многе сребрене нити у коси, за јецаје тихе из бесаних ноћи, за
          сузе скрите у пролетној роси?
Девојчица: Сву нашу младост и скривене наде
Дечак: Сву нашу радост душе нам младе,
Девојчица:  Сву нашу срећу из сунчаних дана;
Дечак: Све смо то примили из вашег длана.
Сви: Ви сте нас училе како се на молитву руке склапају, како се са шапатом цвећа побожне
          молитве стапају. Зато нек звездано небо над стазама вашим отвори недра, нек позлати
          светле видике и обзорја пролетна ведра.
Девојчица: И много још тога ми не бисмо знали:
Дечак: Да нема среће без капље горчине,
Девојчица: радости чисте без скривене туге,
Дечак: ни очаја без трачка ведрине.
Сви: И нико на овоме свету није подметнуо сигурније раме под терет наших свакодневних
          брига, него што могу наше вољене маме. Зато бисмо хтели данас-сви ми деца велика и
          мала, уз китицу пролетног цвећа, рећи вам од срца  ХВАЛА!

Најлепша мама на свету

У задаћама
су мајке
као из бајке:
благе и миле
попут свиле,
нежне и фине
као балерине.
Загрле тату,
Смеше се брату,
Немају жуте минуте
И никад се не љуте.
Но моја мама
Није фина дама.
Не иде на скијање
Јер штеди за грејање
И јури на све стране
Да нам улепша дане.
Гласно се смије
И ништа јој тешко није
(једино је јадна
Кад је субота радна)
Не занима је мода,
Мало неспретно хода
И требала би на дету-
Али мени је ипак
Најлепша мама на свету.

Како се штеди мама

Како се може штедети мама
Кад играш се, играш,
па сам играчке спремиш,
ти своју маму, заправо, штедиш.
Кад се сам почешљаш,
сам умијеш лице,
ти штедиш мамине јутарње живце.
И кад за школу
сам спремаш ствари,
ти своју маму штедиш уствари.
Кад ципеле и хлаче
чуваш од блата,
ти мами уштедиш два добра сата.
Кад књиге и торбу
држиш у реду,
ти мами уштедиш плаћу једну.
Једино за маму
љубав не штеди,
јер љубав давати
једино вриједи.

Моја мама

Од свих добрих мама које постоје
верујем да нема боље до моје.
Свиђа ми се како се осмехује
када ме на вратима дочекује,
када ми с прозора на поздрав маше,
скупа кад певамо песмице наше.
 
Она увек седи на кревету мом
док ноћу блеште муње и пуца гром.
Волим када ме љуби и милује,
а у болести предано негује.
Све што за мене чини-добро је, знам,
зато јој љубав љубављу узвраћам.
Изнова ме задивљује спознаја
да смо се сретно нашле мама и ја.

Мама

Чије те руке најбоље греју,
чије се усне најлепше смеју?
Чије те сузе највише боле,
чије те очи највише воле?
Ко те лечи кад боли те глава,
ставља у кревет кад ти се спава,
чарапе крпи и ручак спрема,
чаролију прави и кад је нема.
Увек је ту када ти треба
хвали и мази, диже до неба,
светло пали када је тама,
та је особа, наравно мама.
Мама је сунце које те греје,
њено се лице љубављу смеје,
њена је рука водиља теби,
мама је једна, мењао је не би.

субота, 15. фебруар 2014.

Нотни систем дечијих песама и бројалица 2. део

Пар нотних система за дечије песме и бројалице:











Мамин пољубац

Ујутру рано, чим зора сване,
први пољубац добијам од маме.
Други пољубац, сигурно знате
то је пољубац од мога тате.

Кад бих само бројати знао-ла
не знам да ли бих
све избројао-ла.

Само у једном једином дану
хиљаду пута могао-ла бих
пољубити маму.

Тата и телефон

Лица: приповедач, тата, Јоца

Приповедач: Јоцин тата има два телефона. Један у предузећу, а други код куће. Једном је зазвонио телефон у предузећу – звао га је телефон од куће...

Јоца: Татааа... Мама је отишла у град, а Миша плаче!...
Тата: Па, добро Јоцо... Шта ја ту могу...? Дај му звечку и чекај маму.

Приповедач: Слушалице су шкљоцнуле... Опет је зазвонио телефон у предузећу – опет га је звао телефон од куће...

Јоца: Тата... А, где је звечка?
Тата: Звечка је у колицима!
Јоца: Али, није у колицима...
Тата: Онда је негде пала... Потражи је...

Приповедач: Слушалице су шкљоцнуле... Опет је зазвонио телефон предузећу – опет га је звао телефон од куће...

Јоца: Тата... Миша неће звечку!
Тата: Како неће...?!! Па, дај му нешто....

Приповедач: Слушалице су шкљоцнуле љутито... ! Телефони су сада ћутали... Један је био љут, а други љут и увређен... Онда је зазвонио телефон код куће... Звао га је телефон из предузећа...

Тата: Јоцо.... Зашто се не јављаш?! Шта је са вама?! Да ли Миша плаче?
Јоца: Плаче...
Тата: А, шта ти радиш?
Јоца: И ја ПЛАЧЕМ ....! (буаааа)

Мамине очи

Два изворчића,
два поточића,
две птице,
две љубичице,
и два сунца
из којих се доброта точи
то су мамине очи

Висибаба

Кад чу у гори
где поток жубори
висибаба мала
спремати се стала.

А тек лагано
да не смета мраву
ножицу истури
и помоли главу.

Стигла сада и гледа
како све изгледа,
из сна се буди
хуји, бруји, гуди.

На ветру се клати,
па пита дрвеће:
"У колико сати
долази пролеће?"

Словарица

А - НА НОГАМА СТОЈИ
Б - УМЕ ДА БРОЈУ
В - КОЛА ВУЧЕ
Г - ГУГУЧЕ
Д - ДОНОСИ ДАН
Ђ - ЂУРЂЕВАК РАН
Е - КРИЈЕ СЕ У ЛЕТУ ЛАСТЕ
Ж - У ЖИТУ РАСТЕ
З - У ЗВОНУ ЗВОНИ
И - НА ИГРУ ГОНИ
Ј - ЈЕДРЕЊАКОМ ЈЕДРИ СВЕТОМ
К - ЈЕ УВЕК СА КАЧКЕТОМ
Л - ЛИЈЕ ОЛОВО
Љ - ЉУЉАШКУ ЉУЉА
М - МАМИНО СЛОВО
С - СВЕСКУ НАЖВРЉА
Т - ИЗ ТОПА ТУЧЕ
Ћ - ЈЕ С МЕДОМ ЋУПЧЕ
Ч - ЗА УВО ВУЧЕ
Ф -  ЈЕ ФЕЊЕР МАЛИ
Х - СНАГОМ СЕ ХВАЛИ
Ц - ЦРТАЈ ЗА ТО ИМАШ ДАРА
Ч - ЧИЧА НИЏУ ОЏАЧАРА
Џ - ЖИВИ У ЏЕПУ
Ш - ЈЕ ЧАС У ШКОЛИ
А ЧАС ЈЕ НА ШЛЕПУ
СЛОВАРИЦИ НАШОЈ
УВЕК ЈЕ НА РЕПУ.

Четири најважније мале речи

Четири најважније мале речи
лако је искрено од срца рећи.

Оне су само зато мале,
да би у дечје срце стале.

Доброг су срца најбољи гости
МОЛИМ, ХВАЛА, ИЗВОЛИ, ОПРОСТИ.

Рођенданска

Ја долазим из далека
преко поља, шума, река.
Као гласник пољских вила
којима је песма мила,
као другар становника
поља, шума и шљивика.
Пуну торбу носим жеља
мојих малих пријатеља.
Порука је од свих иста
све их веже љубав иста
према теби, овог јутра
да дочекаш сјајно сутра.
Ступајући сад у стан
и ја кличем сада раздраган
СРЕЋАН ТЕБИ РОЂЕНДАН!

Шуга

Узраста: од 3 године
Време трајања: по жељи деце
Број играча: 2 и више
Из групе играча бројалицом се одабере дете које ће бити "Шуга" Његов задатак је да у простору у коме се игра одвија, и у коме остали могу да беже, треба да ухвати неког од остале деце. Када пипне или ухвати другог играча мењају улоге тако да ухваћено дете добија улогу "шуге" док остала деца покушавају да побегну од њега.
Варијанта: У простору у коме се игра одвија постоји предмет (или дрво, зид, обруч...), по договору, добија улогу "кућице" - место у коме деца могу да предахну и буду безбедна од "шуге".

Воћњак у јесени

Зашто јесен лишће не воли?
Зашто стабло свако оголи?

У јесен воћњак постане пуст,
и није као лети зелен и густ.

И птице воћњаком мање лете.
нема ни паука да мреже плете.

Јесен је дошла

Топло лето већ је прошло,
лишће жути покрај пута,
чујте како ветар пева,
дошла нам је јесен жута!
Птичице ће сада рећи:
,,Збогом децо сада свима''
и на далек пут сад одлетети
преко гора и планина.

Спава ми се још

Јутрос рано на мој прозор
слетео је мали птић
да ме зове да устанем
и да кренем у вртић.
Ја за позив не хајем,
не дајем ни грош.
Зато и не устајем, 
спава ми се још.
Залуд му је што ме зове
на прозору стоји моме.
Ја већ сањам да се играм
са осталом дечицом.
Лепо ми је у вртићу.
То је добро, добро знам,
али ипак више волим
да ујутру одспавам.

Како сам дошао на свет

Најпре је носећа била мама.
Носила ме у утроби где је мркла тама.
Онда је носећи био тата.
Годинама ме је носио око врата.

Шумска прича



Лица: ВЕВЕРИЦА, ЗЕЦ, ЛИСИЦА, ВУК, МЕДВЕД, ДЕДА МРАЗ
Место: Шума
Веверица: Јао, јао, морам да журим! Имам толико посла!
Зец: Ух,ух! Имаш посла? Сви ми имамо посла, а не само ти.
Лисица: Ох, ох, драги моји, и ви сте дошли! Баш лепо!
Веверица и зец углас: Чули смо на Шумској телевизији да све животиње треба да дођу на ову ливаду.
Медвед: Треба да кажемо шта желимо да нам Деда Мраз донесе.
Вук: Ау, аууу…Баш супер! Ево ја ћу први: Желим да добијем од Деда Мраза стадо дебелих оваца.
Медвед: А мени буре пуно меда.
Лисица: Е, баш ако треба рећи жељу, ја ћу бити скромна: десет дебелих гусака (о, већ ми цури вода на уста!)
Зец: Не могу да одлучим: купус или шаргарепа? Најбоље је џак купуса и џак шаргарепе.
Веверица: Желим корпу лешника али ону вееелику.
Вук: Шта се оно види у даљини? Да није Деда Мраз?!
Зец: Јој, јој јој! То су ловци с псима! Бежимо!
*    *    *
Стиже Деда Мраз:
Шта је ово? Нигде никога! Хоће да им испуним жеље, а онда их нема да приме поклоне.
Зар сам ја превалио толики пут са овим џаковима, корпама? Па, ово буре с медом! А овце и гуске?! Шта ће свет помислити о мени: иде деда и тера стадо оваца и јато гусака!
А тек деца?! А можда ме нису препознали или су дуго чекали па отишли, ко зна? Шта сад да радим? Да их чекам? Да ли ће доћи? Уморио сам се и ожеднео.
Одох у кафић да попијем чај са ледом и да се нађем са Новом годином, а ви децо, ако видите Лисицу, Зеца, Вука, Медведа и Веверицу, реците им да их поклони чекају. Важи?
Видосава Стојшин Нада

Прича о вуку



Лица: вук, судија, учитељица, деца 
Место: судница
Судија седи за столом, повремено подигне поглед са списа, погледа тужиоца, па публику, заврти забринуто главом.

Судија: (окрене се вуку): Ваше име и презиме?
Вук: Вук Сивковић
Судија: Име оца?
Вук: И он се звао Вук Сивковић, господине судијо.
Судија: Господине Вуче Сивковићу, Ви у тужби кажете да тражите од овог Суда да казни децу, јер су на јавном месту, у зооврту, пред многобројним сведоцима, грубо вређали Вашег брата, певајући на сав глас:
ВУЧЕ, ВУЧЕ, БУБО ЛЕЊА,
ШТА ЋЕ РЕЋИ ПОКОЛЕЊА?
ВОДИО СИ ЖИВОТ БУРАН
ПА ОСТАО НЕКУЛТУРАН.

Следећег дана, како кажете у тужби, Ваш брат се разболео, јер рећи једном вуку да је буба лења и то пред десетинама посетилаца, на њега је деловало тако да не може заборавити.
А, осим тога, како се може рећи једном вуку да је некултуран?! Ваш брат, како кажете даље, мора променити име.

Вук: Тачно тако, господине судијо. Моја породица и ја, тражимо да правда буде задовољена.
Судија:: Шта каже друга страна?
Деца: Ми нисмо криви: само смо хтели да покажемо вуку како се помиње у песми.
Вук: Ма, немојте рећи! Ви сте хтели да…
Судија: Нисмо мислили да вређамо вука ако певамо. Каже се: Ко пева зло не мисли.
Судија: Доста! Не свађајте се! Ово је суд.
Вук: Молим Вас, господине судијо, могу ли да питам нешто децу?
Судија: Можете, али без увреда.
Вук: Зашто сте рекли мом брату да је лења буба? Да вама неко тако нешто каже и ви бисте били увређени. А такве речи упутити једном вуку, који је постао понос породице, јер је добио тако висок положај – ВУК У ЗООВРТУ, па још и директоров имењак!!!
Деца: Па, нисмо хтели да вређамо. А, уосталом, нисмо ми измислили песму.
Вук: Нисте?! Како?! Ко вас је научио да певате?
Деца: Учитељица нас је научила на часу музичке културе.
Вук: А, тако! Значи, она је крива! Господине судијо, ја сада не тужим децу, већ њихову учитељицу. Хоћу да је казните!
Судија: Е, па овако не може. Кога Ви, уствари, тужите?
Вук: Па, учитељицу, наравно.
Учитељица: И-ју! А зашто мене?! Господине судијо, ја сам учитељица.
Судија: Чули сте вука, хоћу рећи, господина Вука Сивковића. Осећате ли се кривом?
Учитељица: Таман посла! Зашто бих се осећала кривом? Па, ја само радим свој посао: учим децу.
Судија: Добро, добро. Али, ипак, те речи на рачун вука…
Учитељица: Господине судијо, то је песма познатог песника.
Вук: Невероватно! Не, то није могуће! (хвата се за главу)
Учитељица и судија скоче са својих места,и у исти глас питају: Шта то није могуће?
Вук: Сетио сам се. Тај песник је наш пријатељ. Рекао је да ће написати једну песму о вуку који не једе баке и унуке и која ће бити шаљива. То је та песма.
Судија: И шта сад?! (љутито)
Вук:
ОПРОСТИТЕ МЕНИ, ВУКУ,
ПРУЖИТЕ МИ ДЕСНУ РУКУ,
А ЈА ОДОХ САД У РЕСНИК
ДА ПОСТАНЕМ СЛАВАН ПЕСНИК.
Сви аплаудирају. Расположење весело.
Вук: А сада све вас водим на сладолед.
Деца: ЖИВЕО ВУК !
Видосава Стојшин Нада

Срећна Нова година



Лица: ТВ спикер, водитељ Леденко Зимић, Стара година, Нова година, Деда Мраз, пахуљице
Место: ТВ студио, програм уживо.

ТВ спикер: Драга децо, драги одрасли, добро вече жели вам екипа наше и ваше телевизије! Сви ви, драга децо, једва чекате Деда Мраза, зар не ?! Он пакује поклоне које ће вам поделити. Радујмо се, радујмо се! А сада, драги гледаоци, нашег тајанственог госта, боље рећи гошћу, представиће вам, добро познати и свима драги, водитељ (наглашава) ЛЕДЕНКО ЗИМИЋ!
(Леденко театрално улази, а тв спикер се дискретно повлачи са сцене).
Леденко Зимић: Добро вече, гутн абенд, бона сера желим свима и – изненађење за вечерас
(показује према тајанственој особи која је била окренута леђима публици и у том тренутку окреће се столица на којој седи СТАРА Година).
Добро вече, госпођо Стара годино! Добро дошли у нашу емисију! Реците, како се осећате сада када одлазите? Имате ли неки савет који би користио Вашој наследници, Новој години?
Стара година: (увређено): Ко каже да одлазим?! И – немојте да вређате – нисам ја баш тако стара! (испрси се, подигне главу) Колико сам времена провела у салону за улепшавање, па пластичне операције…Где су ми боре? Нема их. Да ли ми је коса седа? Није. Па, шта још хоћете?!
Леденко Зимић: Али, како да Вам кажем, Ваше време је истекло. Долази Нова година…
Стара година: То ћемо тек да видимо. Недам се ја тако лако! А, уосталом, (умиљато и тужно) навикла сам с вама. Признајте: нисам била тако лоша, зар не?!
Леденко Зимић: Али, мадам, не може тако, знате! Сви знају да Стара година уступа место Новој. И Ви сте били Нова, сећате ли се какав смо Вам дочек приредили?!
Стара година: Сећам се, наравно (раздрагано).То је било нешто невиђено! (устане озарена а онда седне и тужним гласом) А сад једва чекају да одем – то није фер (устаје и одлази).
Леденко Зимић: (гледа за њом): Хвала што сте били наш гост! (наставља) И тако, драги гледаоци, за неколико тренутака, у наш студио стићи ће (усхићеним гласом) Нова година! Ево,само што није дошла(гледа на сат, постаје нервозан, гледа према вратима) Само што није…Сад ће она…Будите стрпљиви, драги гледаоци!
(одједном, иза врата се чује нека бука, вика)
Мушки глас: Али нема смисла тако…
Женски глас: Шта нема смисла?! (виче) На шта личи ова хаљина? Зар таква да појавим? Знам ја чије је то масло – оне, оне…Старе године! Хоће да ми напакости. Е, нећеш, матора! И не треба ми хаљина. Може и овако. Снаћи ћу се ја већ.
(улази у студио обавијена у огроман шал, смеши се Леденку, махне руком према камерама).
Нова година: Ћао свима и добро вам дошла! Овај модел који носим можете купити у бутику ЗИМА САН.
Леденко Зимић: О, тако ми је драго што Вас видим (пољуби јој театрално руку). И гледаоци се радују,наравно. А сад бих Вас замолио да нам кажете шта сте нам припремили.
Нова година: О, да, са задовољством (вади из торбе неке папире који јој испадају из руку).
(Чита): Снег, ветар, киша, па опет снег, сунце, мало хладно, мало топло, пет јаја, двеста педесет грама шећера…и ју, шта је ово?! Извините, молим вас! (узима други лист) Ах, ево: грмљавина, киша, па суша, бела бунда кратка,беле чизмице…
Па шта ово значи?! Ко ми је измешао извештаје и планове? (бесни, лупа ногама о под). Знам, не треба нико да ми каже – она, знате која, нећу ни име да јој поменем.
(тренутак после тога, насмеши се мазно )
Господине Леденко, хвала што сте ме позвали! Било ми је лепо с вама али журим, знате: конференција за штампу, снимања, пријеми…(одлази).
Леденко Зимић: Ау, људи, шта је ово?! (хвата се за главу) Стара неће да оде, а Нова се понаша ко холивудска звезда.
(отварају се врата и пахуљице као балерине утрчавају у студио а међу њима је један човек).
Леденко Зимић: Господине, ко сте ви?
Деда Мраз: Зар не видиш – ово су пахуљице, а ја сам Деда Мраз. Позиваш Стару и Нову годину а мене си заборавио. И ти си ми неки познати и признати водитељ!
Леденко Зимић: Знаш шта; не личиш ми баш на Деда Мраза, где ти је бела брада и бркови, санке и поклони?
Деда Мраз: Обријао браду и бркове, офарбао косу. Какве санке?! У двадесет првом веку ја да се возим санкама! А поклони? Е, па видиш ту је пошта: спакујем поклоне, напишем адресе и то је то. Сликају ме, ја се смешим и свима лепо.
Леденко се хвата за главу, а онда приноси руку срцу, позлило му је. За то време пахуљице лете око њега и Деда Мраза и певају.
ТВ спикер улази држећи под руку Стару и Нову годину. Сви се хватају за руке и кажу:
СРЕЋНА НОВА ГОДИНА
Видосава Стојшин Нада

Страшан сан



Лица: Мирко, предмети (књиге): читанка, музичка култура, математика, природа и друштво, ликовна култура, физичко васпитање, мајка (глас):

Мирко долази из школе, баца ранац у угао собе, јакну у други угао, џемпер преко столице, панталоне поред кревета. Легне у кревет и утоне у сан. На прстима улазе књиге – школски предмети и стају поред Мирковог кревета. Шапућу.

Читанка: Ја сам Читанка. Сва ме деца знају. Неки воле да ме читају, а неки не. Али Мирко… Он нема појма да ја постојим. Кад дође из школе и баци ранац, плашим се да ће ми се листови поцепати. Сви би мислили о мени: млада а аљкава.
Музичка култура: Неко би помислио да, ако не воли да чита, воли музику. А, не. Ја Мирку служим само зато да црта по мојим корицама, а ни листове не штеди.
Математика: А мене мрзи, Каже да не може да ме види ни на слици. Можете замислити како се осећам (плачним гласом)!
Природа и друштво: Сви у природу! Природу треба чувати! Природу! Вода, ваздух, земља! Знате ли чега се Мирко придржава? Само оног: сви у природу! А друштво – то је кад се скупе слични њему и побегну са часа.
Ликовна култура: Ви знате да сам ја уметничка душа (уздахне). Када сам видела да Мирко свој таленат испољава цртајући на зиду школе неке чудне ликове, позлило ми је(хлади се лепезом).
Физичко васпитање: (подругљиво): Добар је он! Сви су гађали у мету, а он право у прозор и – разбило се стакло. Лопту шутне, али не у гол већ на кров школе. А кад је био голман, попео се на стативу. Директор је случајно погледао кроз прозор и умало није пао са столице кад је видео Мирка како стоји на стативи као кловн – на једној нози.
Читанка: Шта да радимо ? Овако даље не иде.
Математика: Ја имам предлог.
СВИ: Кажи! Кажи!
Математика: Предлажем да га вратимо у рано детињство, кад је имао две године или три, јер се он понаша тако као да је мали и као да ништа не разуме.
Читанка: Није лош предлог. На мојим страницама има бајка а у њој чаробни штапић. Замахнем чаробним штапићем и Мирко се нађе у кревецу.
Сви: То је занимљиво.
Мирко се буди, трља очи, а за то време књиге се искрадају из собе.
Мирко: Јао! Јао! Нећу да будем мали – ја сам ђак. Никад више нећу радити оно што не ваља! Учићу, чуваћу природу, нећу цртати по књигама и зиду школе. Бићу пажљив на часовима. Обећавам. Јао, јао! Да ли сам ја сањао страшан сан или …
Мајка: (из друге просторије): Сине, с ким то причаш?
Мирко: Учим, мама, па се преслишавам.
Мајка: Спавај, сине, знаш ли колико је сати?! Лаку ноћ.
Мирко: Лаку ноћ, мама.
(публици) Чини ми се као да оно није био сан. Али, било како било, обећао сам: бићу добар.
Ви ми, децо, верујете, зар не?!
Видосава Стојшин Неда

Десет директорских заповести




1. Ја сам директор твој, и не признај никог другог у следећа два мандата осим мене!
2. Не уздај се у никакве форуме и комисије јер ти једино ја могу помоћи!
3. Не спомињи моје име, сем ако ме хвалиш!
4. Четири дана ради за себе, а пети за репрезентацију, моја путовања и дневнице.
5. Поштуј моје људе да ти добро буде и да останеш дуго миран и спокојан у предузећу.
6. Не убијај радни морал вреднима, јер они раде и за тебе и за мене!
7. Не чини прељубе у ООУР-у, тамо где сам ја већ бацио око!
8. Не кради, јер ниси на положају, заглавићеш за ситну ствар.
9. Не сведочи другом, ћути и кад мислиш да си у праву!
10. Не пожели туђе, боље радно место, јер ни за своје способан ниси!

уторак, 11. фебруар 2014.

Света Сава



Српкињица једна мала
волела је много знати;
што год види она пита:
„Шта је ово, мила мати?“

Преврћући књигу неку,
спазила је слику малу
и на слици децу многу,
међу њима Светог Саву.

„Је ли, мати, ко је ово
са дечицом што се бави,
што му рука десна лебди
на дечијој малој глави? 

Реци, мајко, ко је, реци
ја ту слику врло волим,
не знам зашто, ал` бих често
да се пред њом Богу молим“.

„И моли се, ћерко мила,
та је слика света глава,
тај што децу благосиља,
то је, `ћери, Свети Сава.

Краљевић је српски био,
ал` му круна не би мила
у животу монашкоме,
душа му се посветила.

Одреко се света, блага,
сиромахе дух му тражи,
пролазио свуда он је,
да их теши, да их блажи.

Волео је српство своје
па му школе стога дао,
да га спасе од незнања

Свети Сава



Био је дете од главе до пете,
звао се кратко – Немањић Растко.

Хтео је да учи, да знање свије,
ал` школе било ниједне није.

Зато је устау у рану зору
и побегао на Свету Гору.

Ту је у осами манастира
учио стазе љубави, мира.

Пост`о је мудра, учена глава,
светитељ српски – Свети Сава.