Правда и кривда

 

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Драги брате, мени је отац оставио тестамент да прочитам.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Кад је тако, а ти га читај.

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: У ствари, немам шта да читам, рекао ми је усмено.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Говори.

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Иди од мене, нећемо више заједно живети. Отац ти је оставио ових триста цекина и једног коња. То је све, и више ти нема ништа!

ПРАВЕДНИ БРАТ: Хвала Богу, и на томе! Знам ја да је краљевство велико, али да су нам наши прохтеви већи, драги брате!

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Не разумем.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Нема везе. Бог драги ће све разјаснити!

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Јао, ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда него ли правда.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Хајде да се окладимо да није боља кривда од правде!

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Хајде у стотину златних цекина, и кога најприје сретну да нам о томе суди. Ето оног чудног човека.

Појављује се ђаволак.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Реци ти нама боља ли је кривда или правда.

ЂАВО: Ех, не може се то тако на брзину одговорити.

ПРАВЕДНИ БРАТ: А што?

ЂАВО: Прво да видим зашто ме питате?

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Кладили смо се!

ЂАВО: Добро, то је лепо. Клађење је моја омиљена дисциплина. Колика је моја квота?

ПРАВЕДНИ БРАТ: Бог ће ти платити као и свима!

НЕПРАВЕДНИ БРАТ (одоговара у исто време када и брат): Тридесет посто!

ЂАВО (на одговор праведног брата се подсмехне а затим каже): Кривда, браћо, наравно. Увек кривда!

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Ето, видиш, дај ми моје паре. Ако хоћеш да се окладимо још једном.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Немам више новца.

ЂАВО (одлазећи звецкајући парама које му је дао неправедни брат): Ето клади се у очи!

ПРАВЕДНИ БРАТ: Хоћу, кладићу се у очи, ако још неко каже да је боља кривда нек ослепим.

Искочи ђаво прерушен.

ЂАВО: Извините, чуо сам ваше деликатне разговоре, па вам морам рећи да је кривда данас на првом месту. Што је било право, било је, сад је све што је криво, право!

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Ето ти, одмах да си ослепео, па нека ти поможе правда кад си без очију.

Ђаво и брат се смеју.

ПРАВЕДАН БРАТ: Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом код извора.

НЕПРАВЕДАН БРАТ: Толико ти могу урадити.

Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелком. Долазе виле.

ВИЛА 1: Знате ли, друге, да се огубала у краља девојка, краљ је сазвао све лекаре, али је нико не може излечити. Али да зна пак да сад узме ове воде иза нас и да је њоме окупа, у дан и ноћ остала би здрава, а тако и да је ко глув, слеп, хром, исцелио би се од ове воде.

ВИЛА 2: Срећа што нико не зна. Људи би овај извор злоупотребили, зато немојте о томе да говорите више много.

Чују се петлови. Виле одлазе, а брат се умије и наспе воде у чутуру. Појављује се краљ тужан у шуми.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Добри господине, где ли су краљеве двори?

КРАЉ: Ех, нема више краљевих двори, тамо туга краљује.

ПРАВЕДНИ БРАТ: Ја сам кренуо да донесем срећу.

КРАЉ: Ако донесеш срећу мом двору, даћу ти кћер за жену и пола краљевства. Ја сам краљ!

ПРАВЕДНИ БРАТ: Ваше величанство, хвала на поклонима, ја само хоћу да излечим вашу кћер, и не тражим ништа заузврат.

КРАЉ: Хајдемо онда брзо!

Одлазе са сцене! Појављује се неправедни брат.

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Где је онај извор, мора да је ту негде. Онај мој килави брат да постане краљев зет. Да није било мене не би тај још прогледао, а чим је прогледао он одмах краљ. Море, где је тај извор. Аха, ту је. Сад ће они да виде да и ја коња за трку имам.

Долазе виле.

ВИЛА 1: Прошли пут, мора да нас је неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излечила.

ВИЛА 2: Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо видети.

Виле хватају неправедног брата и везују.

ВИЛА 1: Сад ћемо те научити да се не ваља прислушкивати. Бацићемо те у јаму.

НЕПРАВЕДНИ БРАТ: Немојте, па нисам ја, то је мој брат био прво, ја не знам.

Одлазе сви са сцене, почиње музика, излазе праведни брат, принеза и краљ. Музика, виле играју.