Ружно паче

Једног пролетнег дана на имању доброг сељака, у гнезду маме Патке, излегло се необично паче. Разликовало се од својих сестара и браће јер је било велико и ружно. Мама патка одмах је посумњала да је то њено дете па је хтела да провери. Ушла је у језеро и чекала да њена деца крену за њом како су сви пачићи кренули а за њима и ружно паче мама патка је била сигурна да је то ипак њено дете. Пар дана након што су се излегли мама патка одлучи да своју децу представи осталим животињама са фарме. Саветовала је децу да подигну вратове, да се исправе, да се не гегају и не савијају ноге. Све су то деца одрадила, али остале животиње, а нарочито стара патка одмах је рекла „Лепа су ти ова деца, само ово последње је мало ружно“...

Животиње из домаћинства су почела да га гурају, кљуцају, не дају му да једе. Остали пачићи из истог гнезда почели су да му се ругају да је незграпно, а чак га је и мама Патка занемаривала приликом храњења. Јадно паче није имало ни једног пријатеља на имању, јер су му се животиње ругале и избегавале га. 

Јадном малом пачету није преостало ништа друго него оде са имања, што даље од злобе и понижења. Очију пуних суза и са страхом у срцу да никад неће бити вољено, ружно паче побеже из свог дома.
Побегло је у мочвару. Тамо је нашло на дивље патке, патке које су биле као он али не баш исте. Са њима се договорио да ако он њих не дира неће ни они њега и да онда може да остане. И тако је и било док га није једно јутро пробудио страшан прасак. Све патке су полетеле само оно ноје могло. Сакрио се у трави и чекало. Из жбуња се појавила велика глава неког ружног чудовишта. Паче је чекало да га то чудовиште прогута, али оно га је само оњушило и отишло. Био је то ловачки пас који га је смао оњушио и отишло даље да тражи патке које су биле уловљене од ловаца, а оно то није било и није било интересантно ловачком псу. Паче је ипак мислило да је то чудовиште отишло јер је оно много ружно и да се то чудовиште уплашило њега и побегло. Побегло је и паче. Шшто даље од мочваре.
Ишло је пољима и наишло касно ноћу на једну стару кућу. Мислило је да је кућа празна и легло је испред врата. Ујутру из куће је изашла једна старица са мачком и кокошком и ухватила га. Старица није лепо виудела па се надала је паче велико и да ће снети јаје. Зато га је затворила у кавез. Данима је паче седело у том кавезу, јело али јајета није било. Сваког дана је све више желело да иде на воду, да плива. Једног дана из кавеза га пустише кокошка и мачка јер оно није било довољно добро за њих. Они су знали да мјаучу, преду, кокодачу, снесу јаје а оно ништа. Да не би трошило храну они су га истерали из куће. Паче је побегло право на реку. Ту је било прелепо имало је храну, траву, слободу, и нико му није говорио да је ружно и да не вреди.

Стигла је јесен. Лишће је падало с грана и малом пачићу је било све хладније. Покривао би се лишћем да се бар мало загрије. Једног дана је чак видео на небу прелепе беле птице. Биле су онакве како је он веровао да изгледају најлепше птице. Хтео је са њима али није знао да лети. Хтео ја да буде као оне али он је био само ружно паче. И тако је успело да преживи јесен, али после јесени долази зима и време је било све хладније и хладније, а почео је и снег да пада.

Након дугог лутања, сав промрзао, исцрпљен и гладан, паче је наишао на малу сеоску кућицу. Завукао се међу дрва испред кућице надајући се да ће се тако сакрити од зиме, туђих погледа и подругивања. Ту је остао неколико дана, док га није, промрзлога и изгладнелога, пронашао човек који је живелео у тој малој сеоској кућици. Са њим у тој кући су живели и његова деца и мачка. Они су једва дочекали да га узму у руке. Волели су да се играју са пачетом. Оно је било њеихова играчка. Ту је пачић по први пут осјетио љубав и топлину властитог дома. Али, нису баш сви у кући вољели мало ружно паче. Кад је дошло пролеће, мачак више није могао прикрити своју љубомору. Једног је дана тако лукаво преврнуо врећу брашна да се брашно расуло по целој кући, а човек је поверовао да је то учинило мало ружно паче. Јако се наљутио што је тако незахвалан, па га је избацио из куће.

Срећом, напољу је било поново пролеће и сва природа је блистала од среће. Једино је јадно мало ружно паче још увек било тужно, јер је било само и невољено. Лутао је по озеленелим шумарцима и пољанама прекривеним разнобојним цвећем, а пролазећи поред потока и речица није желио ни погледати у воду како не би видио свој ружни лик на њеној површини. 

И тако, лутајући, случајно стигне до језера. А тамо угледа прекрасне патке, које баш и нису биле патке, јер су имале као снијег бело перје и дуге лепе вратове. Сетило се то су биле оне птице које је видео како лете још јесенас. Оне за које је говорио да су прелепе. Паче никада до тада није видело такву птицу, па сав збуњен уђе у воду како би им пришао ближе и боље их погледао.Али тек што је дотакнуо површину језера, примијетио је исто тако лепи бели лик како се одражава на површини воде точно испред себе. Изненадио се, окренуо се и лево и десно како би видио где се то скрива тај тако лепи лабуд, али како у његовој близини није било никога, схватио је да се то његов лик одражава на површини воде. Био је толико задивљен својом лепотом да није могао одвојити поглед од свог лика. 

А тада су до њега допливали други бели лабудови и радосно га поздравили пожелели су му добродошлицу. Сви су углас причали и нико никога није баш могао чути, али то није било ни важно. Мало ружно паче, сада је прекрасан бели лабуд, нашао је свој дом и љубав.
Лабудови су заједно проводили прекрасне летње дане на језеру уживајући у међусобној љубави, поштовању и разумевању. А када је дошла јесен и лишће почело жути и да опада са дрвећа, сви су лабудови полетели према југу у топлије крајеве, на језеро на којем ће провести зиму. Достојанственим летом прекрасних дугих вратова и широко раширених крила, наш је, некад мало ружно паче, а сада прекрасан бели лабуд, надлетело имање на којем је рођен. С висине поздрави маму Патку и своје сестре и браћу који су били толико запрепаштени када су га видели да нису могли изустити ни реч, а он достојанствено настави лет са својом породицом према југу где ће провести зиму. Следећег пролећа ће се вратити, а ви погледајте понекад у небо, па кад видите лепог белог лабуда и његову породицу, махните му.