Снежана и седам патуљака

Једном давно, живела је лепа принцеза чији су образи било црвени као ружа, а кожа бела као снег. Због тога су је звали Снежана. Снежану су сви волели, осим маћехе која је у ствари била зла и опака вештица. Сваког дана краљица би се огледала у свом чаробном огледалцу и питала га:
-Кажи ми, кажи огледалце моје, најлепша на свету данас ко је? А огледалце би увек одговарало: -Ти краљице. Сваког дана маћеха је понављала своје питање и била задовољна одговором. Али једнога дана, огледалце јој одговори сасвим другачије: -Бела као снег, светла лица, црне косе, црвених уснана, најлепша је сада Снежана.
Увређена краљица позове краљевског ловца и нареди му да одведе Снежану у шуму и убије је. Ловац је знао Снежану још од када је Снежана била девојчица и било му је жао, али и он се бојао Маћехе и морао је да је послуша. Ловац је био добар човек, па одведе Снежану у шуму и ту је остави не учинивши јој ништа нажао, али јој нагласио да мора да оде још дубље у шуму и да се никада не врати у дворац. Ако се врати  њена маћеха послаће другог ловца кога неће бити жао као њега.
Снежана је дуго лутала шумом,ишла све даље и дубље у шуму и тако лутајући стиже до једне чудне кућице. Закуцала је на врата и ушла. Али у кућици није било никога. Она је била мала а у њој је било све по седам, седам столица, тањира... чак и седам кревета али такође малих. Снежана је одмах опрала судове и ставила да скува ручак. Док се ручак кувао он је обрисала пшрашину, почистила и на крају легла на креветиће и заспала.
Тек увече вратили су се с посла седморица браће, седам патуљака који су живели у тој кућици. Они су живели у тој кућици. Они су само спавали преко ноћи у кући а преко дана радили су у руднику сребра и злата.
Када су угледали уснулу дјевојчицу на једном од својих креветића, патуљци се јако зачудише. Снежана се пробудила и после изненађења између њих и када им је касније испричала о својој злој судбини и о томе како се више не сме вратити у дворац.
- Остани са нама - рекоше јој патуљци.
- Ти можеш нама кувати и спремати кућу, а ми ћемо те вољети као браћа и чувати. Ти можеш и код нас спавати и ту ћеш бити сигурна.
Снежана се много обрадовала, захвали се патуљцима и остаде код њих. Тако су живјели заједно, сретни и задовољни, а и зла краљица је у свом дворцу била такође срећна, јер је мислила да је Снежана мртва и да је она опет најлепша жена на свету. Једнога дана поново запита огледало:
- Кажи ми, кажи огледалце моје, најлепша на свету данас ко је? Огледало јој тада одговори:
- Бела као снег, светла лица, црне косе, црвених усана, најлепша је ипак Снежана. Истог часа краљица виде у огледалу слику колибице и у њој сретну Снежану и седам патуљака.
Краљица је била бесна: - Овај пут Снежана неће ми побећи! Ја ћу је средити својом руком. Прерушила се у фину продавачицу чешљева и сваки чешаљ који је имала код себе умочила у отров и кренула је код Снежане. Када је стигла тамо замолила је снежану да јој да чашу воде како би се окрепила и наставила даље пут, а као поклон поклониће јој чешаљ. Снежан даде јој воде, а вештица јој стави чешаљ у косу и Снежана без гласа баде у дубок сан. Отров је деловао и она је требала да спава дуго, као да је мртва. Када су се патуљци вратили и видели снежану на поду они су у чуду почели да је окрећу померају и сасвим случајно је чешаљ пао а Снежана се пробудила. Патуљци су се обрадовали и сутра дан су јој рекли да у будуће седи у кућу и не отвара непознатим пролазницима врата  и отишли на посао.
Сутрадана, маћеха поново запита огледало:
- Кажи ми, кажи огледалце моје, најлепша на свету данас ко је? Огледало јој тада одговори:
- Бела као снег, светла лица, црне косе, црвених усана, најлепша је ипак Снежана. Истог часа краљица виде у огледалу слику колибице и у њој сретну Снежану.

Краљица је била бесна и сада решена да овај пут не погреши. Маскирала се у продавачицу појасева и опет дошла код Снежане и замолила је за парче хлеба како би повратила снагу за даљи пут а за узврат ће јој поклонити појас. Девојка је прво одбијала да отвори врата али је маћеха била упорна и на крају јој Снежана ипак отворила и дала хлеб. Од маћехе је добила појас и још услугу пошто није могла сама да га намести већ: - Ја ћу ти боље наместити појас, ја то знам боље. И маћеха јој намести појас али толико је стегла да Снежана није могла да дише. Снежана је пала на земљу, једва по мало дишући. Маћеха је отишла мислећи да се решила Снежане овај пут.
Када су увече дошли патуљци, поново су се растужили када су видели да је Снежа лежала на поду, почели да је тресу, окрећу и траже чешаљ у коси мислећи да је отрована као прошли пут. И сасвим случајно су видели да је нов појас који је имала превише затегнут. Чим су га одвезали Снежана је могла поново да дише и устала је. Патуљци су поново били срећни. А краљица је била бесна јер је на питање:
- Кажи ми, кажи огледалце моје, најлепша на свету данас ко је? Огледало јој тада одговори:

- Бела као снег, светла лица, црне косе, црвених усана, најлепша је ипак Снежана. Истог часа краљица поново види слику Снежане и колибице.
Сутрадан, краљица набере лепе јабуке које су са једне стране биле црвене а са друге зелене и убризга отров у онај црвени део јабуке. Затим, прерушена у доброћудну старицу, пође у шуму. Кад је краљица стигла до колибице, затече Снежану како певуши.

 - Добар дан, лепотице - рече зла маћеха.
- Имам укусне јабуке и једну ћу поделити са тобом, ако ми дозволиш да се одморим пред твојим вратима.
- Свакако, бакице - рече Снежана и узе од старице ону црвену половину јабуке. Али чим је загризла отровну јабуку, Снежана паде на под, баш као мртва.
- А сада, ко је најлепши на свету? - смејући се злобно рече краљица и нестаде у густој шуми. Увече, кад су се патуљци вратили кући с посла, нађоше Снежану како лежи на поду мирна, бледа и хладна. Звали су је и звали, али се несретна девојка није одазивала. Нису нашли ни чешља ни појаса и нису знали шта да раде.
- Умрла је - тужно закључише патуљци.
И како такву лепоту нису могли да закопају у хладну земљу, патуљци је ставише у стаклени ковчег и однесоше у поље, међу цвећем, надајући се да ће једнога дана њихова Снежану оживети.
Пролазили су дани и један дан са собом је донео дивног принца из суседног краљевства. Угледавши Снежану, принц се задиви са њеном лепотом и упита патуљке ко је успавана девојка.
- То је принцеза Снежана - рекоше му патуљци - али она је мртва.
- Она није мртва, већ само спава дубоким сном - рече принц, пажљиво отвори ковчег и узе Снежану у наручје. У том тренутку парче отровне јабуке испадне из њених уста. Снежану се пробудила, јер она није прогутала парче јабуке него јој то парче само запало за грло.
- Прелепа Снежана - рече принц - постани краљица мог краљевства. Хоћеш ли?

- Хоћу - одговори му Снежану.
Снежану и принц узјахаше белог коња и одјахаше у дворац где су се ускоро венчали. На венчању су били наравно позвани и њихови пријатељи патуљци. Зла маћеха је нестала и о њој више никада нико није ништа чуо. А принц и Снежану још су дуго, дуго година живјели сретни и задовољни.