Црвенкапа

Била једном млада, драга девојчица коју би свако заволео чим би је угледао, а њена је бака волела тако да није знала како би детету угодила. Једном јој поклонила капицу од црвена баршуна, што је девојчици тако добро пристајала да друго и није хтела носити; по тој капици прозвали су је Црвенкапа. Једног дана рече јој мати:
- Хајде, Црвенкапице, ево ти колача и боца вина па однеси баки да се мало окријепи; болесна је и слаба. Пођи што пре, док није припекло; кад будеш напоље, иди право и не скрећи с пута; можеш пасти и разбити боцу, па бака неће ништа имати. Кад јој дођеш у собу, не заборави да јој пожелиш “добро јутро”; немој завиривати наоколо по ћошковима.
- Све ћу извршити како треба - одговори Црвенкапица и пружи мајци руку.
Бакина кућа била је изван села, у шуми, пола сата далеко. Кад је Црвенкапица пролазила кроз шуму, срела је вука. Није знала како је то зла животиња, па се није ни бојала.
- Добар дан, Црвенкапице! - поздрави је вук.
- Добар дан, вуче! - узврати она.
- Где ћеш тако рано, Црвенкапице?
- Идем баки.
- А што то носиш у корпици?
- Колача и вина; јуче смо пекли; нека се бака мало окрепи.
- А где станује твоја бака, Црвенкапице?
- У шуми, испод три велика храста; тамо јој је кућица иза  лескове живице; бит ће да знаш - објасни Црвенкапица.
“Младо нежно створење; заиста мастан залогај, пријаће ти више него неки стари залогај. Треба лукаво да смислимо план и шчепам оба залогаја” - мисли вук у себи идући покрај Црвенкапице, па ће онда гласно:
- Црвенкапице, има лепог цвећа поред стазе; зашто га не наберш свидеће се баки? Чини ми се да ти уопште не чујеш како птице лепо певају. Идеш некако сама за себе, као да ћеш у школу, а тако је весело овде у шуми.
Црвенкапица погледа наоколо, па кад виде како сунчеви зраци пролазе кроз дрвеће тамо-амо поигравају се и свуда је лепо цвеће, помисли: “Ако баки донесем букет цвећа обрадоваће се; још је рано, стићи ћу на време.”
Скрене с пута и потрчи у шуму да набере цвећа. Кад би који цвет убрала, трчала би даље, мислећи да тамо има још лепшег и тако је ишла све дубље и дубље у шуму. Вук је, међутим, отишао право до бакине кућице и покуца на врата.
- Ко то куца? - упита бака.
- Црвенкапица; донела сам ти колача и вина, отвори.
- Притисни само кваку, отворено је - огласи се бака. - Преслаба сам, не могу устати.
Вук притисне кваку, врата се отворе и он пође право према постељи те прогута баку. Затим обуче њене хаљине, стави њену капу на главу, легне у њену постељу и повуче завесе. Црвенкапа  је и даље трчала за цвећем, па кад га довољно набрала, толико да више није да га држи у руци, сети се баке и пожури њој. Зачудила се што су врата отворена а кад уђе у собу, учини јој се нешто необично па помисли: “Боже мој, како ми је данас тешко при срцу, а иначе тако волим бити код баке!” Уздахне, па ће гласно:
- Добро јутро!
Али не доби одговор. Затим приђе постељи, развуче завесе, и гле: у њој бака, капу навукла на лице, сва је чудновата.
- Хеј, бакице, зашто су ти тако велике уши?
- Да те боље чујем.
- Хеј, бакице, зашто су ти тако велике очи?
- Да те боље видим.
- Хеј, бакице, зашто су ти тако велике руке?
- Да те боље дохватим.
- Али, бакице, зашто су ти тако велика уста?
- Да те боље прождрем! -викне вук: скочи из постеље и прогута јадну Црвенкапицу.
Кад се вук најео, опет легне у постељу, заспи и гласно захрка. Покрај куће пролазио је ловац и мислио: “Како ова стара жена хрче! Треба да видим шта јој је.” Уђе у собу, кад приђе кревету, опази вука. – Овде си стари грешниче, одавно те тражим! - ускликне ловац и хтеде да га пушком нациља, кад се присети да је вук можда прогутао баку, па би се могла још спасити. Због тога не запуца у вука већ узме нож па стане вуку отворити трбух. Неколико пута зареза и опази како се засја црвена капица; зареже он још неколико пута и дјевојчица искочи из вучијег стомака.
- Ах, како сам се уплашила! - весело ће Црвенкапица. - Како је мрачно унутра!
Затим изађе и стара бака, јос жива; једва је дисала. Црвенкапица донесе камења, како јој рече ловац и њиме натрпају вука, па кад се овај пробудио и хтео да побегне, притисну га камење тако да паде мртав. Сво троје беху задовољни. Ловац је одрао с вука крзно и отишао кући; бака уживала у колачима, пила вино што га је донела Црвенкапица и брзо је оздравела, а Црвенкапица је размишљала: “Не треба никад скренути с пута кад ти мајка забрани.”