ПРИЛОГ РАЗЛИКОВАЊУ БАЈКЕ И ФАНТАСТИЧКЕ ПРИЧЕ
Ако, попут бројних проучавалаца, пренебрегнемо структуру, обим и жанр дела, као што су Хиљаду и једна ноћ, Баш-Челик, Алиса у земљи чуда, Маца папучарка, Плава птица, Капетан Џон Пиплфокс, Господар прстенова, Бајка о зрну песка, и прихватимо поделу изванреалистичке књижевности на бајку и фантастичку причу, у овом раду бисмо изложили свој скромни допринос разликовању, у књижевној науци још увек непотпуно дефинисаној диференцији, између категорија чудесно и фантастично, између бајке и фантастичке приче. Старија по постанку, сматра се да је припадала свету детињства и у време када књижевности за децу није ни било, бајка је и данас једна од најпопуларнијих и најзначајнијих врста у овој књижевности. Порекло фантастичке приче се изводи из бајке; фантастичка прича се понекад истиче као њена млађа подврста, чији се развој прати од Луиса Керола и његове Алисе у Земљи Чуда до данас. За бајку се везује појам чудесно, "оно што не може бити", а за фантастичку причу категорија фантастичног, сродног, али ипак нијансирано-диференцијалног, значења. Извесни аутори фантастично третирају као невероватно, али не и немогуће већ само човеку недоступно и неухватљиво. (То се најчешће потврђује научно-фантастичким причама, нарочито онима чија је фантастика постала реалност, као што су романи Жила Верна.)
И чудесно и фантастично се у критичкој литератури најчешће користе за означавање својства неког лика или догађаја као натприродног, врхунаравног, немогућег, обележеног чудом, али неки аутори виде разлику у природи и карактеру чудесног у бајци и фантастичкој причи, које се, у првој, појављује у облицима натприродних бића која не припадају овом свету, као што су аждаје, дивови, патуљци, змајеви, док је у другој натприродно отелотворење човекових снова и жеља, сањарења и халуцинација. У конкретним ситуацијама, међутим, тешко је утврдити разлику између, на пример, добрих духова у бројним бајкама, домаћих у бајци Шума Стриборова и виолинског кључа у фантастичкој причи Еле Пероци, који девојчици помаже да више не буде лења; између оживљеног кипа (петла) у Пушкиновој бајци о цару Дадону и оживљених карата у Алиси у земљи чуда; златоруног овна и Маце папучарке.
Суштинску разлику између бајке и фантастичке приче Роже Кајоа види у томе што се "свет бајке и стварни свет узајамно прожимају без икаквих тешкоћа и конфликата", а и други аутори разликовање бајке и фантастичке приче заснивају на измешаности и јединству реалног и иреалног у бајкама, насупрот њиховој раздвојености у фантастичким причама. То се нарочито огледа у односу њихових јунака према појави натприродног (чуда): ако се чудо прихвата без унутрашње побуне, сумње и неверице, као могуће (алтернативна реалност) – оно се категоризује као чудесно (бајка); ако се, пак, оно не прихвата и одбацује, ако се са појавом чуда јави недоумица, забуна, страх, отпор и агресија јунака – одређује се као фантастично (фантастичка прича). Овакво разликовање, према нашем мишљењу, може вредети само између бајке и фантастичке приче за одрасле (и то оне у којој се натприродно појављује као зло, монструозно и застрашујуће), док се у фантастичким причама за децу чудо готово редовно прихвата као могуће, природно и жељено. Тешко се, наиме, може повући оштра граница између бајке о жељеном детету (Грах Котрљан, Биберче, Палчица) и фантастичке приче Карла Колодија Пинокио између прихватања летећих ћилима у бројним бајкама и чуда да кишобран може бити балон у причи Еле Пероци. У бајци Немушти језик јунак се заиста не изненађује што животиње говоре, али се не изненађује ни јунак у фантастичкој причи Краљевић и песник Пере Зупца што дечак са друге планете и из друге галаксије говори не отварајући уста, што су његове речи обојене љубичасто, што му, кад мисли нешто лепо, из рукава испадају звезде.
Према Милану Црнковићу (он у свом одређењу користи и ставове других аутора), фантастичка прича се од бајке издваја својом уверљивошћу ("унутар неверодостојности постоји веродостојност, унутар ирационалности рационалност, унутар сна јава"). Вредности фантастичке приче су у имагинацији, у саосећању и разумевању, у визији и вери – али зар то нису и вредности којима располаже бајка? Црнковић, даље, као битну карактеристику фантастичке приче узима оригиналност – слажемо се са њим да постоји само једна Алиса у земљи чуда и један Ветар у врбаку, али, наглашавамо и само једно Царево ново одело и једна Шума Стриборова.
Тешкоће разликовања чудесног и фантастичног, бајке и фантастичке приче, истицане у теорији, нарочито се огледају у конкретним одређењима и сврставањима појединачних остварења. Неизведена до краја, опозиција између бајке и фантастичке приче резултирала је крајњим шаренилом и произвољношћу књижевних критичара и историчара, али и самих аутора (у насловима прича или збирки) – Мали принц се, на пример, одређује и као бајка и као фантастична прича, своје приче Бранко В. Радичевић именује бајкама, а књижевна критика их сматра "симбиозом бајке и фантастичне приче"; уз увођење термина "бајковита прича" и фантастичка прича "нонсенсног типа", евидентна је егзистенција и реалистичких прича (и народних и уметничких) над којима лебди ореол бајке (Све, све, али занат, Бајка о Тадији Стевана Раичковића).
Коначан биланс је да се и бајка и фантастичка прича за децу подводе под један кров, своде се на исто – и једна и друга прибегавају иреалности да би се боље приказала реалност. Полазећи од тога, желимо да укажемо на, чини нам се, мало осветљено подручје разликовања бајке и фантастичке приче, чудесног и фантастичног у књижевности за децу, а које се темељи на функцији натприродног и немогућег, нереалног и измаштаног у сликању стварног света, у оквиру одређене прозне (приповедне) структуре.
Сматрамо значајним да нагласимо како бајка води порекло од мита, а преображавање мита у бајку (према Мелетинском – Поетика мита) било је праћено деритуализацијом и десакрализацијом, слабљењем строге вере у истинитост митских догађаја, развојем социјалног на рачун космичког, замењивањем митских јунака обичним људима (најчешће обесправљенима), супституцијом митског времена неодређеним, слабљењем и губљењем етиологичности, трансформацијом интересовања са колективних на индивидуалне судбине, демократизацијом која се манифестовала у појави шале, хумора и ироније у сферама озбиљности и патетике. Фантастичка прича, сматрамо, настала је даљом и радикалнијом демитологизацијом саме бајке, потресањем утврђених истина и смислова које је она нудила, али у њеном уобличавању значајна су и искуства реалистичке књижевности, а посебно романтичарске и неоромантичарске тежње модерне књижевности за стварањем нове "митологије", не више опште већ индивидуалне, која исијава чудесним и трансцендентним у супротстављању појединца и његовог духовног света безличној, рационалној, механичкој и крутој стварности. За разлику од бајке, која је натприродно и чудесно користила (по узору на мит) у објашњавању и тумачењу стварног живота, фантастичка прича своја измишљавања и измаштавања користи у циљу критичког сагледавања реалности. У том смислу фантастичка прича се обрачунава са бајком и старим митовима, али и са митовима који су резултат новог времена, речју, са свим што је укалупљено, укочено, петрифицирано. Фантастичка прича, чија ирационалност делује на врло широком простору (визије, халуцинације, снови, путовања у онострано, оживљавања предмета, укидање важећих узрочно-последичних веза, промене простора и времена), нашла је плодно тло у књижевности за децу новијег времена, које је открило дуализам света одраслих и света деце, и код оних писаца који су сматрали да свет детињства није лишен судара између индивидуалног и општег, штавише да су у њему антагонизми спонтаности и природности и цивилизацијских норми веома изразити.
Док бајка, напуштајући стварни свет и одлазећи у сфере чудесног и непостојећег, не потреса нимало смисао и логику реалности, не угрожава сигурност и извесност постојећег, фантастичка прича својим "бекством од стварности" чини побуну против детерминизма, чврсте логике, проверених и вечних истина; док бајка штити постојеће стање, кочи преображај и све своди на непроменљиви прототип, фантастичка прича уклања границе, отвара просторе недосегнутог и слободног. Универзализам, општост и непроменљиви поредак света не нарушава се у бајци појавом чуда, штавише чудо најчешће има функцију да оно што је "искочило из зглоба" врати на своје место, да све поново доведе у стање првобитне равнотеже. Бајка, као профанисани мит, јесте заустављање света и одређених датости; прекорачења датости, која су омогућена појединим јунацима, увек су у служби враћања на постојеће датости. У бајкама јунаци много могу, али не могу да мењају свет. Девојка Мара из наше народне бајке Пепељуга, скупо плативши своју радозналост, после бројних тешкоћа и пратећих чуда, удаје се за угледног и богатог мужа, који јој је, по природи ствари и припадао (народни приповедач истиче да је била најлепша међу девојкама). Ружно паче из Андерсенове бајке, такође ће, после бројних перипетија постати оно што је одувек било – лепи лабуд. Враћањем на старо, познато и добро, бајка никад не доводи у сумњу његове вредности, стога је доминантна особина њених јунака и победника упорност и стрпљивост са којом они гурају свој животни камен, док се свака креативност, радозналост, непоштовање правила строго кажњава.
Без обзира на своју гипкост и појавну разноликост, долазећи из безвремена-свевремена, ниоткуда и одасвуда, нудећи опште и универзално, одувек постојеће и немењајуће, бајка, и истина о свету коју она открива, прихвата се, и једино се може прихватити, без питања, недоумица и сумњи. Бајка не признаје издвојеност, индивидуалност, једност, у њој је све помирено, сводљиво, уравнотежено, по себи разумљиво. Помањкање објашњења, оправдања или мотивације за одређене догађаје и поступке покрива се сверешавајућом капом да објашњења нису ни потребна, да су ствари такве зато што су такве, и да их, као такве, читалац треба и да прихвати. Читаоцу (слушаоцу) дата је могућност препознавања, уклапања и потчињавања.
Иако редовно говори о добру и злу, бајка зло минимизира и прикрива на тај начин што га измешта изван људске заједнице (као неку нељудску и надљудску силу) или се, кад су у питању људи, бави његовим спољашњим и споредним манифестацијама (Ивица и Марица, Царево ново одело). С тим у вези, бајка готово никада не говори о духовним већ само о физичким патњама оних који су се нашли на удару зла (Пепељуга, Ивица и Марица).
У сликању супротности (без обзира на општу истину, која је својеврсни мит о бајци, да добро побеђује зло) бајка читаоца често оставља без решења у ситуацијама када је, из било ког разлога, незгодно направити избор, јер он нарушава равнотежу постојећег света. У Андерсеновој бајци Царево ново одело маса прихвата дечју искреност и спонтану реакцију и узвикује да је цар го, али цар наставља параду и, по свој прилици, и своју владавину, упркос глупости и неспособности; бајка Ивица и Марица не осуђује поступке родитеља, нити друштва, за несретну судбину деце, већ све зло и кривицу сваљује на вештицу и сл.
Фантастичка прича користи немогуће, врхунаравно и измишљено да би детету читаоцу показала да поредак ствари у свету није вечан и да смисао борбе није очување датог поретка или поновно успостављање равнотеже, ако је поредак нарушен, већ, напротив, стварање неравнотеже која, у крајњем циљу, има промену постојећег стања. Тако у фантастичкој причи Стара кућа број три Еле Пероци фантастика и прекорачење датости у служби су стварног прекорачења датости, у функцији откривања потенцијала који се крију у деци, могућности да не буду само посматрачи и пасивни учесници у животним збивањима док не порасту, док не постану одрасли. Прича о једној непослушној нози Душана Радовића открива у обичном, скромном, марљивом и честитом обућару Клину потенцијале које он није ни наслућивао у својој тежњи да буде у оквирима устаљеног и уобичајеног реда, у сигурности коју му је обезбеђивало припадање стаду.
Фантастичка прича би да промени свет или бар да изрази сумњу у ваљаност његовог устројства. Она је од бајке ближа уметности и поезији, јер је упућена на трагање за неотуђеним смислом ствари. Иако су понекад фантастички ликови двојници бајковитих (пети, најмањи прст у Причи о малом прсту Душана Радовића варијација је лика најмлађег брата наивка, глупака и будале), они се од својих прототипова разликују што изражавају критички однос модерне књижевности према животу. Паралелизам фантастичке приче са бајком неретко је усмерен ка пародирању и дискредитацији бајковитог (двобој Џона Пиплфокса са седмоглавим чудовиштем у радио-драми Душана Радовића варира али и пародира мит да ум царује а снага кладе ваља).
Критички се односећи према ограничењима стварног света, фантастичка прича се не супротставља само бајци као форми која се са светом слаже, већ и свеукупној књижевности за децу (и реалистичкој), која обилује митовима, окамењеним и стереотипним представама, као што су: дечја небрига за хигијену (а не општа небрига и деце и одраслих), чачкање носа (такође), лењост (исто тако)... – коначно, читаво детињство као царство среће и безбрижности свеопшти је мит који се у књижевности за децу упорно брани од подривања и дела која о детињству говоре на другачији начин.
Фантастичке приче омогућавају својим јунацима и својим читаоцима да искоракну из ограничености и ограничења реалног света, да превазиђу достигнуто, да се не мире са постојећим. Не смеју нас заварати чудесне приче, које нас након искорака поново враћају на старо и непромењено, које су прерушене бајке. Тако нас прича Петар Пан Берија Џемса, после откривања могућности одласка у Недођију, смешта у ограничавајуће оквире реалности и подручује да када порастемо и оседимо, више не можемо летети. Зар? Ако летење схватимо као метафору за слободу, креативност, надрастање и уздизање, није ли онда овде прерушено лицемерје одраслих, који деци не дозвољавају да "лете" – завидећи им, тобож, што они то могу чинити у машти? Антоан де Сент Егзипери, такође, у Малом принцу, дечју побуну против света одраслих доживљава само као сентиментално путовање у прошло, са носталгичним реминисценцијама, у тренуцима животних недаћа.
Уместо закључка – питање, које, сматрамо, да је себи поставио Александар Вучо: Треба ли књижевност која се обраћа детету да несавршености света увија у обланду вечног постојања добра и зла; треба ли књижевност за децу да открива несагласности у свету само до границе до које одрасли могу дозволити да их деца виде; треба ли ова књижевност да покрива и брани свет у коме дете живи или да му показује и открива другачије и нове видике? Онда је сео и написао фантастичку причу – поему Подвизи дружине Пет петлића. Многи одрасли, који деци купују, поклањају и препоручују књиге, тврде да деца не воле ову поему. Можда исти они који кажу да наша деца не воле Алису? Наша деца воле бајке?
И чудесно и фантастично се у критичкој литератури најчешће користе за означавање својства неког лика или догађаја као натприродног, врхунаравног, немогућег, обележеног чудом, али неки аутори виде разлику у природи и карактеру чудесног у бајци и фантастичкој причи, које се, у првој, појављује у облицима натприродних бића која не припадају овом свету, као што су аждаје, дивови, патуљци, змајеви, док је у другој натприродно отелотворење човекових снова и жеља, сањарења и халуцинација. У конкретним ситуацијама, међутим, тешко је утврдити разлику између, на пример, добрих духова у бројним бајкама, домаћих у бајци Шума Стриборова и виолинског кључа у фантастичкој причи Еле Пероци, који девојчици помаже да више не буде лења; између оживљеног кипа (петла) у Пушкиновој бајци о цару Дадону и оживљених карата у Алиси у земљи чуда; златоруног овна и Маце папучарке.
Суштинску разлику између бајке и фантастичке приче Роже Кајоа види у томе што се "свет бајке и стварни свет узајамно прожимају без икаквих тешкоћа и конфликата", а и други аутори разликовање бајке и фантастичке приче заснивају на измешаности и јединству реалног и иреалног у бајкама, насупрот њиховој раздвојености у фантастичким причама. То се нарочито огледа у односу њихових јунака према појави натприродног (чуда): ако се чудо прихвата без унутрашње побуне, сумње и неверице, као могуће (алтернативна реалност) – оно се категоризује као чудесно (бајка); ако се, пак, оно не прихвата и одбацује, ако се са појавом чуда јави недоумица, забуна, страх, отпор и агресија јунака – одређује се као фантастично (фантастичка прича). Овакво разликовање, према нашем мишљењу, може вредети само између бајке и фантастичке приче за одрасле (и то оне у којој се натприродно појављује као зло, монструозно и застрашујуће), док се у фантастичким причама за децу чудо готово редовно прихвата као могуће, природно и жељено. Тешко се, наиме, може повући оштра граница између бајке о жељеном детету (Грах Котрљан, Биберче, Палчица) и фантастичке приче Карла Колодија Пинокио између прихватања летећих ћилима у бројним бајкама и чуда да кишобран може бити балон у причи Еле Пероци. У бајци Немушти језик јунак се заиста не изненађује што животиње говоре, али се не изненађује ни јунак у фантастичкој причи Краљевић и песник Пере Зупца што дечак са друге планете и из друге галаксије говори не отварајући уста, што су његове речи обојене љубичасто, што му, кад мисли нешто лепо, из рукава испадају звезде.
Према Милану Црнковићу (он у свом одређењу користи и ставове других аутора), фантастичка прича се од бајке издваја својом уверљивошћу ("унутар неверодостојности постоји веродостојност, унутар ирационалности рационалност, унутар сна јава"). Вредности фантастичке приче су у имагинацији, у саосећању и разумевању, у визији и вери – али зар то нису и вредности којима располаже бајка? Црнковић, даље, као битну карактеристику фантастичке приче узима оригиналност – слажемо се са њим да постоји само једна Алиса у земљи чуда и један Ветар у врбаку, али, наглашавамо и само једно Царево ново одело и једна Шума Стриборова.
Тешкоће разликовања чудесног и фантастичног, бајке и фантастичке приче, истицане у теорији, нарочито се огледају у конкретним одређењима и сврставањима појединачних остварења. Неизведена до краја, опозиција између бајке и фантастичке приче резултирала је крајњим шаренилом и произвољношћу књижевних критичара и историчара, али и самих аутора (у насловима прича или збирки) – Мали принц се, на пример, одређује и као бајка и као фантастична прича, своје приче Бранко В. Радичевић именује бајкама, а књижевна критика их сматра "симбиозом бајке и фантастичне приче"; уз увођење термина "бајковита прича" и фантастичка прича "нонсенсног типа", евидентна је егзистенција и реалистичких прича (и народних и уметничких) над којима лебди ореол бајке (Све, све, али занат, Бајка о Тадији Стевана Раичковића).
Коначан биланс је да се и бајка и фантастичка прича за децу подводе под један кров, своде се на исто – и једна и друга прибегавају иреалности да би се боље приказала реалност. Полазећи од тога, желимо да укажемо на, чини нам се, мало осветљено подручје разликовања бајке и фантастичке приче, чудесног и фантастичног у књижевности за децу, а које се темељи на функцији натприродног и немогућег, нереалног и измаштаног у сликању стварног света, у оквиру одређене прозне (приповедне) структуре.
Сматрамо значајним да нагласимо како бајка води порекло од мита, а преображавање мита у бајку (према Мелетинском – Поетика мита) било је праћено деритуализацијом и десакрализацијом, слабљењем строге вере у истинитост митских догађаја, развојем социјалног на рачун космичког, замењивањем митских јунака обичним људима (најчешће обесправљенима), супституцијом митског времена неодређеним, слабљењем и губљењем етиологичности, трансформацијом интересовања са колективних на индивидуалне судбине, демократизацијом која се манифестовала у појави шале, хумора и ироније у сферама озбиљности и патетике. Фантастичка прича, сматрамо, настала је даљом и радикалнијом демитологизацијом саме бајке, потресањем утврђених истина и смислова које је она нудила, али у њеном уобличавању значајна су и искуства реалистичке књижевности, а посебно романтичарске и неоромантичарске тежње модерне књижевности за стварањем нове "митологије", не више опште већ индивидуалне, која исијава чудесним и трансцендентним у супротстављању појединца и његовог духовног света безличној, рационалној, механичкој и крутој стварности. За разлику од бајке, која је натприродно и чудесно користила (по узору на мит) у објашњавању и тумачењу стварног живота, фантастичка прича своја измишљавања и измаштавања користи у циљу критичког сагледавања реалности. У том смислу фантастичка прича се обрачунава са бајком и старим митовима, али и са митовима који су резултат новог времена, речју, са свим што је укалупљено, укочено, петрифицирано. Фантастичка прича, чија ирационалност делује на врло широком простору (визије, халуцинације, снови, путовања у онострано, оживљавања предмета, укидање важећих узрочно-последичних веза, промене простора и времена), нашла је плодно тло у књижевности за децу новијег времена, које је открило дуализам света одраслих и света деце, и код оних писаца који су сматрали да свет детињства није лишен судара између индивидуалног и општег, штавише да су у њему антагонизми спонтаности и природности и цивилизацијских норми веома изразити.
Док бајка, напуштајући стварни свет и одлазећи у сфере чудесног и непостојећег, не потреса нимало смисао и логику реалности, не угрожава сигурност и извесност постојећег, фантастичка прича својим "бекством од стварности" чини побуну против детерминизма, чврсте логике, проверених и вечних истина; док бајка штити постојеће стање, кочи преображај и све своди на непроменљиви прототип, фантастичка прича уклања границе, отвара просторе недосегнутог и слободног. Универзализам, општост и непроменљиви поредак света не нарушава се у бајци појавом чуда, штавише чудо најчешће има функцију да оно што је "искочило из зглоба" врати на своје место, да све поново доведе у стање првобитне равнотеже. Бајка, као профанисани мит, јесте заустављање света и одређених датости; прекорачења датости, која су омогућена појединим јунацима, увек су у служби враћања на постојеће датости. У бајкама јунаци много могу, али не могу да мењају свет. Девојка Мара из наше народне бајке Пепељуга, скупо плативши своју радозналост, после бројних тешкоћа и пратећих чуда, удаје се за угледног и богатог мужа, који јој је, по природи ствари и припадао (народни приповедач истиче да је била најлепша међу девојкама). Ружно паче из Андерсенове бајке, такође ће, после бројних перипетија постати оно што је одувек било – лепи лабуд. Враћањем на старо, познато и добро, бајка никад не доводи у сумњу његове вредности, стога је доминантна особина њених јунака и победника упорност и стрпљивост са којом они гурају свој животни камен, док се свака креативност, радозналост, непоштовање правила строго кажњава.
Без обзира на своју гипкост и појавну разноликост, долазећи из безвремена-свевремена, ниоткуда и одасвуда, нудећи опште и универзално, одувек постојеће и немењајуће, бајка, и истина о свету коју она открива, прихвата се, и једино се може прихватити, без питања, недоумица и сумњи. Бајка не признаје издвојеност, индивидуалност, једност, у њој је све помирено, сводљиво, уравнотежено, по себи разумљиво. Помањкање објашњења, оправдања или мотивације за одређене догађаје и поступке покрива се сверешавајућом капом да објашњења нису ни потребна, да су ствари такве зато што су такве, и да их, као такве, читалац треба и да прихвати. Читаоцу (слушаоцу) дата је могућност препознавања, уклапања и потчињавања.
Иако редовно говори о добру и злу, бајка зло минимизира и прикрива на тај начин што га измешта изван људске заједнице (као неку нељудску и надљудску силу) или се, кад су у питању људи, бави његовим спољашњим и споредним манифестацијама (Ивица и Марица, Царево ново одело). С тим у вези, бајка готово никада не говори о духовним већ само о физичким патњама оних који су се нашли на удару зла (Пепељуга, Ивица и Марица).
У сликању супротности (без обзира на општу истину, која је својеврсни мит о бајци, да добро побеђује зло) бајка читаоца често оставља без решења у ситуацијама када је, из било ког разлога, незгодно направити избор, јер он нарушава равнотежу постојећег света. У Андерсеновој бајци Царево ново одело маса прихвата дечју искреност и спонтану реакцију и узвикује да је цар го, али цар наставља параду и, по свој прилици, и своју владавину, упркос глупости и неспособности; бајка Ивица и Марица не осуђује поступке родитеља, нити друштва, за несретну судбину деце, већ све зло и кривицу сваљује на вештицу и сл.
Фантастичка прича користи немогуће, врхунаравно и измишљено да би детету читаоцу показала да поредак ствари у свету није вечан и да смисао борбе није очување датог поретка или поновно успостављање равнотеже, ако је поредак нарушен, већ, напротив, стварање неравнотеже која, у крајњем циљу, има промену постојећег стања. Тако у фантастичкој причи Стара кућа број три Еле Пероци фантастика и прекорачење датости у служби су стварног прекорачења датости, у функцији откривања потенцијала који се крију у деци, могућности да не буду само посматрачи и пасивни учесници у животним збивањима док не порасту, док не постану одрасли. Прича о једној непослушној нози Душана Радовића открива у обичном, скромном, марљивом и честитом обућару Клину потенцијале које он није ни наслућивао у својој тежњи да буде у оквирима устаљеног и уобичајеног реда, у сигурности коју му је обезбеђивало припадање стаду.
Фантастичка прича би да промени свет или бар да изрази сумњу у ваљаност његовог устројства. Она је од бајке ближа уметности и поезији, јер је упућена на трагање за неотуђеним смислом ствари. Иако су понекад фантастички ликови двојници бајковитих (пети, најмањи прст у Причи о малом прсту Душана Радовића варијација је лика најмлађег брата наивка, глупака и будале), они се од својих прототипова разликују што изражавају критички однос модерне књижевности према животу. Паралелизам фантастичке приче са бајком неретко је усмерен ка пародирању и дискредитацији бајковитог (двобој Џона Пиплфокса са седмоглавим чудовиштем у радио-драми Душана Радовића варира али и пародира мит да ум царује а снага кладе ваља).
Критички се односећи према ограничењима стварног света, фантастичка прича се не супротставља само бајци као форми која се са светом слаже, већ и свеукупној књижевности за децу (и реалистичкој), која обилује митовима, окамењеним и стереотипним представама, као што су: дечја небрига за хигијену (а не општа небрига и деце и одраслих), чачкање носа (такође), лењост (исто тако)... – коначно, читаво детињство као царство среће и безбрижности свеопшти је мит који се у књижевности за децу упорно брани од подривања и дела која о детињству говоре на другачији начин.
Фантастичке приче омогућавају својим јунацима и својим читаоцима да искоракну из ограничености и ограничења реалног света, да превазиђу достигнуто, да се не мире са постојећим. Не смеју нас заварати чудесне приче, које нас након искорака поново враћају на старо и непромењено, које су прерушене бајке. Тако нас прича Петар Пан Берија Џемса, после откривања могућности одласка у Недођију, смешта у ограничавајуће оквире реалности и подручује да када порастемо и оседимо, више не можемо летети. Зар? Ако летење схватимо као метафору за слободу, креативност, надрастање и уздизање, није ли онда овде прерушено лицемерје одраслих, који деци не дозвољавају да "лете" – завидећи им, тобож, што они то могу чинити у машти? Антоан де Сент Егзипери, такође, у Малом принцу, дечју побуну против света одраслих доживљава само као сентиментално путовање у прошло, са носталгичним реминисценцијама, у тренуцима животних недаћа.
Уместо закључка – питање, које, сматрамо, да је себи поставио Александар Вучо: Треба ли књижевност која се обраћа детету да несавршености света увија у обланду вечног постојања добра и зла; треба ли књижевност за децу да открива несагласности у свету само до границе до које одрасли могу дозволити да их деца виде; треба ли ова књижевност да покрива и брани свет у коме дете живи или да му показује и открива другачије и нове видике? Онда је сео и написао фантастичку причу – поему Подвизи дружине Пет петлића. Многи одрасли, који деци купују, поклањају и препоручују књиге, тврде да деца не воле ову поему. Можда исти они који кажу да наша деца не воле Алису? Наша деца воле бајке?
*) Можда је прилика да се на овом скупу покрене и једно терминолошко питање – фантастичка или (чешће) фантастична прича. Пошто наш рад има сасвим друге интенције, без елаборације, ми ћемо доследно употребљавати (изузев у цитатима) термин фантастичка прича, јер га сматрамо бољим, адекватнијим и прецизнијим у именовању датог појма. Према нашем мишљењу, најкраће, као што прича која говори о криминалу није криминална (бар не мора бити) већ криминалистичка, као што прича која за своју тему узима нонсенс није нонсенсна (или бар не мора бити бесмислена) већ нонсенска, тако и прича која говори о фантастичним догађајима и ликовима није фантастична већ фантастичка.
Славица Јовановић
преузето са: www.zmajevedecjeigre.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Предложите, критикујте, сваки коментај је важан...Хвала вам