Маца Папучарка

У малом селу  малене су куће а у свакој кући има деце. Обучена су у шарене кошуљице, на ногама су им црвене и плаве папучице. Све су куће у селу обојене у бело. Сви кровови су на кућама црвени, сви прозори имају зелене капке, дворишта су чиста а пут глатак.

У том селу је све у најбољем реду, осим деце – оне су неуредна. Навечер, пре спавања, деца не среде своје папуче. Ујутру их траже под столом, на стубовима, у колицима, међу дрвима, у ђжепу очева капута и након дужег тражења нађу једну папучу у кухињи а другу у соби.

Једног јутра, када су већ у свим кућама у малом селу припремали доручак, Бранко је узалуд тражио своје папуче.

„Мама, где су моје папуче?“ упитао је. „Ако их синоћ ниси поспремио сигурно ти их је однела маца“ одговорила је мајка. „мама, где су моје папуче?“ звала је Мара у суседној кући. „Ако их синоћ ниси поспремио сигурно ти их је однела маца“ одговорила је мајка. „Мама где су моје папуче?“ питао је Дарко у трећој кући. „Однела ти их је маца, јер их никада не средиш.“ Одговорила је мама. „Мама, где су моје папуче?“ упитала је Драгана, а мама је одговрила „Однела их маца“.

У читавом селу мирисало је на слатку кафу  и сва су деца била гладна. Села су боса за сто, напили се слатке кафе, а затим је Бранко стао на праг и викнуо преко пута. „Маро, дођи кмени!“ Мара је одмах дотрчала на праг и рекла: „радо бих дошла, али не могу.

Маца им је однела папуче. „Дарко!“ звали су Бранко и Мара „дођи код нас!“. Драко је дотрчао до прага и одговорио: „Маца ми је однела папуче!“ И Драгана је дотрчала на кућни праг. И њој је маца однела папуче. У свим су се кућама отварала врата и сва су деца боса изашла на праг „Маца ми је однела папуче!“ довикивала су деца. Скакутала су са ноге на ногу јер им је било хладно. Затим је засијало сунце и деци је постало топлије. Боси и у шареним кошуљицама изашла су на пут. Питали су се: „Где је маца однела наше папуче?“ „Потражимо Мацин дом.“  рекао је мали Бранко.
Отишли су. Сишли су са пута и ишли по росној трави. Стигли су до шуме и ишли све даље, даље. Ишли су по маховини, слушали певање птица између грања, тражили Мацин дом. Усред шуме нашли су биелу кућицу са црвеним кровом. Прозори су били пуни ружа, а на вратима је био натпис - МАЦА ПАПУЧАРКА
Маца је чула децу и отворила им врата. „Драга децо, шта желите?“ „Папуче!“ молила су деца.
Све их је позвала у кућицу. У кућици су биле полице, а на полицама плаве и црвене папучице. Какав ред је био у кућици! Деца су се дивила. „Нека свако узме своје папуче“ рекла је Маца Папучарка. Али то није било лако. Папучице су биле очишћене и закрпљене. Сва исчупана дугмад била су поново пришивена. Деца су их једва препознала. Лука, најмањи од све деце није пронашао своје папучице и био је јако тужан. „Кад падне сниег, сашит ћу ти нове папучице!“ обећала му је. То су чула и друга дјеца. Сви су се окренули и молили: „И мени! И мени!“ Маца Папучарка им је махнула руком и рекла: „И вама ћу их сашити!“
Затворила је кућицу и посматрала кроз прозор како деца у шареним кошуљицама, у црвеним и плавим папучицама журе кући. Последњи је трчао Лука. „Луки ће сашити најтоплије папучице преко глежњева. Дарку такве да ће их моћи носити кад ради гимнастику. Папучице мале Маре бити ће лепе као мамине. Бранко који губи свако дугме, морам сашити папучице без дугмади. А другој деци? Свакоме онакве какве највише жели. Ех, тако ћу свима угодити!“ размишљала је Маца Папучарка кад је гледала за њима. Затим је затворила прозор и заспала. Данас пада снег и Маца Папучарка шије папучице за децу из малог села. Поставит ће их зечјом кожом да буду мекше.
Ко зна хоће ли их деца спремати пре спавања?