Ученик и кромпир

„Питао је ученик учитеља:
- Тако си мудар, увек добро расположен, никада се не љутиш… Помози ми да и ја постанем такав.
Учитељ је пристао и замолио ученика да донесе кромпир и једну провидну кесу.
- Када се на некога наљутиш и сакријеш своју увредјеност – рече учитељ – узми један кромпир па са једне његове стране напиши своје име, а са друге име човека са којим си се посвадјао, а онда стави кромпир у кесу.
- И то је све? – упита ученик изненадјено.
- Не, – одговори учитељ – потребно је да увек са собом носиш ту кесу, и сваки пут када се се осетиш увредјено да у њу ставиш кромпир.
Ученик је пристао. Прошло је неко време. Кеса се пунила кромпирима и постала поприлично тешка. Било је врло незгодно стално је носити са собом. Уз то кромпири који су први стављени у кесу почели су да се кваре. Неки су проклијали, а неки иструлили и ширили непријатан мирис. Ученик је дошао код учитеља и рекао:
- Немогуће је ово носити са собом. Прво, кеса је сувише тешка, а друго, кромпир се покварио. Предложи нешто друго.
Али учитељ је одговорио:
- То исто дешава се и у твојој души. Када се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак камен иако ти то одмах не примећујеш. Затим камен постаје све већи. Поступци се претварају у навике, навике у карактер, који рађа пороке који заударају. И на тај товар лако би заборавили да није сувише тежак да га стално носимо са собом. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш или да некоме нанесеш увреду размисли да ли ти је тај камен потребан.“