Јесења прича

Тихо нам стижу јесењи дани
слажући поздрав по свакој грани.
Сада се приче причају тише
да би се чули шапати кише.

Деца се лове по лишћу меком.
Пуно тог блага отече реком.
Сваки, ко морнар, креће на пут,
наранџаст, црвен, зелен ил' жут.

А тек кад неко спомене воће…
С јесени може га добит ко хоће.
Трешања нема, јабуке зато,
уз крушке, грожђе... вреде ко злато.

Људи и деца сад вредно раде,
стакленке пуне, воћем се сладе.
Скупља се огрев, уз ватру седи…
Јесења прича сада нам следи.

Натали Шарић