Како је великан српске књижевности Борислав Пекић видео реформу школства давне 1955. године

"Реформа школске наставе: не само у техничком погледу и општем систему образовања, него особито у погледу градива. Савремени систем ступњевитости без селекције погодује једино медиокритетима. Памет је запостављена за рачун стрпљења.

Хвале се и награђују особине робова. Школа постаје огромна вежбаоница послушности. Знање које се у њој стиче је савршено бескорисно, не толико по својој врсти, колико по својој некохерентности и одсуству целине.

Мозак једног матуранта личи на комисиону радњу у коју духовне величине прошлости, спале на просјачки штап, остављају на продају драгоцености свог приватног живота. Сведена на бројеве или што је још горе посвећена себи самој, а не будућности, историја оставља исти онај мучни утисак, кога човек добија читајући дневник неке уседелице.

Гимназијалац учи историју, то је тачно – али се нимало не учи на историји. Зато је она савршено бескорисна, у облику у коме се описује. Историја, међутим, није познавање прошлости, него пре свега пролегомена будућности и примењена етика. Историја зато мора бити само помоћна дисциплина "ПОЛИТИКЕ" (у грчком смислу) и СЛИКОВНИЦА ЕТИКЕ.

Што се тиче матерњег језика, нико имало паметан не сумња да његово школско учење занемарује оно што је битно: његову практичну употребу. Матерњи би језик, осим једне кратке и битне граматичке пролегомене, морао да буде спој: модерног ораторства, а то значи СЕМАНТИКЕ, вежбања у ЛОГИЦИ, ДИЈАЛЕКТИЦИ (у позитивном смислу) и ВАСПИТАЊА УМЕТНИЧКОГ УКУСА.

Ја се питам, међутим, у каквом савременом и уопште у каквом укусу могу једног човека XX века да васпитавају извесни писци типа Јанка Веселиновића, Богобоја Атанацковића, Јоакима Вујића, извесне хагиографије или житија?

Књижевност уопште морала би се изузети из матерњег језика, најпре ради уклањања штетног патриотизма, а затим да би васпитавала – склопу читаве уметности човечанства – један УМЕТНИЧКИ ОСЕЋАЈ, а не библиографску енциклопедичност. У свим школским уџбеницима српског језика које сам прегледао, светској књижевности дато је курзивно место, место најгенералнијег увода у националне баљезгарије.

Један Балзак се тако појављује само као лакеј који нам отвара пут до Јакова Игњатовића! Потребно је узимати најбоље, а не наше.

Потребно је једном за свагда – а то се односи и на толико препотентне комунистичке интернационалисте, који су узјахали Шарца, да објављују југословенски ризорђименто и време страсбуршке Европске скупштине – потребно је једном за свагда схватити да смо део, а не целина, да не постоји никаква национална будућност, него само национална прошлост - која нека буде поштована, али нека буде већ једном мртва – и да најзад постоји само једна Уметност, а не Његош на једној, а Милтон на другој страни света.

Најзад, да разлика између Бетовена и Родена, између Кафке и Рубенса, разлика једнака између обућара и кројача, није толика да допушта дезинтеграцију духа...

Постоји само један предмет, а то је ЗАНАТСТВО. Он би морао да обухвати све видове уметности не у историјском смислу (до ђавола, врло важно да се зна да се Шекспир родио у Ејвону) него у делатном смислу. Слушајте Вагнера, па макар никад не чули за Бајројт, гледајте Реноара, па макар мислили да је био Сулин савременик, читајте Достојевског, па ма не знали да је његова литература изашла из јаме за стрељање!

Временом ће то знање доћи само од себе и тај ОСЕЋАЈ ће добити свој сопствени ред. Ако би историја обухватала социологију, економију и доктрине и све то у оквиру ПОЛИТИКЕ, све уметности ушле у ЗАНАТСТВО, матерњи језик постао СЕМАНТИКА – прва и исходна наука од свих наука, да би се касније преобразила у свој виши облик ФИЛОСОФИЈУ. (Једну практичну философију, а не погребно појање у високом регистру.)

Онда би преостала још само три предмета од интереса: МАТЕМАТИКА, ПСИХОЛОГИЈА и

ГИМНАСТИКА. Сваки од њих обухватио би преостале области будуће људске делатности. Школа једном мора престати да буде некрофил на гробљу прошлости.
Психологија као наука о искуству, гимнастика као наука о снази, и математика као једина одиста радна наука.

Наше пред-факултетско образовање траје данас равно 12 година. Просечна старост матураната не прелази 20 година. Данас деца, двадесетогодишњаци, још су пре триста година били људи. Они су волели као људи, тукли се као људи, говорили у парламенту као људи, владали као људи, били послушни као људи и најзад као људи умирали.

Изашавши из те двадесетогодишње шпанске чизме савремене културе, један матурант једва ако уме да изабере нову шпанску чизму – факултет. На њему остаје просечно пет година. У 26-тој он је једнако човечански незрео, као дечачић који своју игру пиљака претпоставља игрању клиса. Један грчки петнаестогодишњак у време Сократа био је несравњено више мушкарац него један тридесетогодишњак нашег века!

Демократија је сматрала да је довољно ставити човечанство у скамије, па да људи гласају за касапина који се кандидовао за председника републике. Опште право гласа и једнако образовање за све – те магичне формуле парламентаризма постале су данас исто тако неукусне и демодиране као шлагери Морис Шеваљеа.

Без селекције, методично изведене, нећемо никад добити интелектуалце. Само вечите ђаке!"

20. август, 1955. године