Јесен

Она је ту. У тузи кише
По пољанама тихо хода,
И куда стиже у вис диже
Усплахирена јата рода.

Полако пење се у брда,
А куда прође, њезин пут
Од отпалог је лишћа жут.
И у дол њиме иду крда.

У језеро унесе немир,
И не видиш му више дна,
А медвјед, кога путем сретне,
Одједном зажели се сна.

А када ливадма дуне
Њен вјетар, узбуне се травке.
У стрништима тужно шушти:
То поља слуте снијег и чавке.

На цести увели се лист
У чуду диго: гле, ја скачем
А човјек који хода друмом
Загрнуо се огртачем.

Добриша Цесарић