Љутито мече

Ликови: Девојчица (приповедач), Мица (мама медведица), Мита (тата медвед), Меца (дете мече)

ПРВА СЦЕНА

(Сцена је шума.)

ДЕВОЈЧИЦА: ”Месец обукао чизмице жуте,
облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
Доле у шуми једно мече
замишљено већ треће вече
неће да спава, гледа у звезде.”

МИЦА: Кажи мами, моје мило,
зашто си се наљутило,
да ти мама помогне,
да решиш проблеме све.

МЕЦА: Рећи ћу ти, мајко драга,
зашто ме издаје снага.
Нећу да спавам зимски сан,
хоћу да шетам сваки дан,
хоћу да живим к’о цео свет,
да видим кад процвета први цвет.
Висибаби да се радујем
мојој девојчици да је дарујем.

МИТА: ”Одкад постоје мед и пчеле,
одкад постоји сунце и вече
нисам видео такво мече.”

МИЦА: Немој се, тата, љутити
ја ћу му објаснити.
Ми смо сине медведи
такви су нам погледи,
традиција наша налаже,
да спавамо док сунце не изађе.

МЕЦА: ”Нећу да спавам нећу и тачка!
Зашто не спавају зец и мачка?”

МИЦА: Не би волео да живиш к’о зека,
његов је живот као река,
тече и јури без краја,
он једва чека сунце маја.
Тада више не гладује,
тад се животу радује.
А мачке што се тиче,
ту нема, сине, приче,
она је животиња фина,
људи је воле од давнина.
У кући живи и стално преде,
не мисли она шта ће да једе,
на тацни добија храну,
живи у сваком стану.

МЕЦА: Баш ми је криво што сам мече
и морам да спавам свако вече,
од сада ћу бити маче,
па нек тата стално плаче!

МИТА: Нећу плакати, сине, ја,
него ћеш видети шта ти се спрема!
На тебе сам много љут,
припреми ми један прут!
Плакаћеш ти мече мало,
пресешће ти што си тврдоглаво!

МЕЦА: Е , онда ћу птица бити,
па ћу одмах одлетети,
нећеш моћи да ме стигнеш,
ни прут до неба да дигнеш.
”Птица изнад наших глава
никад не спава”.

МИТА: О, Сунце мило, о васионо сва,
зашто имам овакво дете ја?!
Да ли ме је бог казнио,
са оваквим мечетом,
неваљалим дететом?

МИЦА: Смири се сад, тата, ти,
морамо га учити,
да сваки живи створ,
има порекло и род свој.

МИТА: Ако можеш ти га учи,
ако не, ја ћу га тући.

МЕЦА: Баш ме брига шта тата прича,
ја ћу бити мала птица!
Док ви будете спавали
и зимске снове сањали,
ја ћу свет обићи,
до југа ћу стићи.

МИЦА: Не можемо, сине, мењати што смо,
и морамо знати ко смо,
наш свет није ни птичији,
ни зечији, ни мачији…
Ми смо јаки медведи
и свима се крв леди,
кад нас сретну кроз шуму,
ил’ нас виде на друму.

МЕЦА: То што причаш, мама, сад,
нисам знао, јер сам млад,
да смо тако снажни,
да смо тако важни.

МИЦА: Сваки дан се муче сви
шта ће за храну пронаћи,
по великом снегу и леду
немају шта да једу.
А ми сине имамо дар
да спавамо зимски сан,
све док Сунце не огреје
и облаке не сакрије.

МЕЦА: Причај само, мама, моја,
свиђа ми се прича твоја.

МИЦА: У нашем дебелом крзну
имамо топлу бунду,
испод ње је сала доста,
за нас, меде, нема поста.
Дуго без хране можемо
и зато мирно спавамо.

МЕЦА: Е, то ми се, мама, свиђа,
то се сваки дан не виђа.

МИЦА: Кад долети прва ласта
и процвета прва башта,
будимо се, сине мој,
и слушамо птица пој.
Тада раде вредне пчеле
расту и крушке зреле,
на све стране храна зове,
медведе из пећине ове.

МЕЦА: Научио сам пуно ја:
то се зове традиција,
њу треба да негујемо
и да је поштујемо.
Сваки на свету живи створ,
има порекло и род свој
и не треба никад да тежи
да буде оно што није,
од свог рода се не бежи
и од њега се не крије.
Ја сам мало мече
и чим падне вече
у пећину крећем,
будим се, с пролећем.

Из књиге  “Лутка из ђачког кутка” Луције Тасић