Како препознати дислексију и дисграфију код деце

Дислексија и дисграфија нису болести, већ потешкоће у учењу везане за читање и писање.

Када дете слуша што се говори, мора превести све језичне гласове у значење, а када чита, мора слова и речи превести у гласове са значењем. Учење читања захтева познавање слова. Слова морамо повезати с одређеним гласовима. То је повезивање гласа и слова. Глас и слово иду заједно. Након што се гласови повежу заједно, имамо реч која мора имати значење. С повећањем броја речи у речнику, ученик брже чита реченице. Неки ученици боље се сналазе читајући према контексту у односу на декодирање појединих речи. Важно је напоменути да није довољно текст само прочитати, потребно га је разумети и памтити.

Дислексија је једна од неколико специфичних сметњи у учењу, потешкоћа која је везана уз читање и писање. Није болест и не лечи се у дословном смислу те речи. Појављује се без обзира на културу и језик обухватајаћи око 10 посто популације, па и код надарене, креативне и успешне деце, тако да она имају специфичне проблеме при читању, срицању, писању, изговарању или слушању. Дислексија није резултат смањене интелигенције, а није ни проблем понашања и мотивације.

“Живела у рибњаку два добра пријатеља: дабар и видра.” Почетак је приче о дабру и видри из уџбеника за први разред основне школе, која ће врло често прочитана од стране деце с потешкоћама читања и писања, тј. код деце с дислексијом и дисграфијом звучати овако: “Живела у ридњагу бва бодра бријатеља: бадар и вибра.” Многи родитељи неретко губе стрпљење читајући и пишући са својим дететом, сматрајући с једне стране да је лењо, да му се не да, или пак да је још незрело и разиграно, због чега често услиједе и батине за такво понашање.

Видљиви симптоми дислексије и дисграфије

    тешкоће при читању - словкање, неповезивање речи
    тешкоће при писању - изостављање слова у писању, замена слова или слогова
    неуредан рукопис
    тешкоће у проналажењу примереног значења речи
    тешкоће у разумевању текста
    тешкоће при изражавању мисли у писаном облику
    потешкоће при употреби заменица и прилошких ознака
    забуне у оријентацији “ лево-десно” или “ горе-доле”
    непрецизно и погрешно понављање оног што чује
    у математици, везане уз низове бројева или редослед математичких операција
    тешкоће у оријентацији "јуче – данас - сутра" (шта је било јуче, шта је данас, а шта ће бити сутра), те при оријентацији на сату.

Могући разлози настанка дислексије

Као могући узроци дислексије наводе се:
    наследни чиниоци
    трауме
    церебрална (мождана) дисфункција
    недовољно развијена доминација мождане хемисфере (аномалије у латерализацији) – при чему се као последица може јавити "огледало у писање"
    периферна органска и функционална оштећења
    слабија физичка конституција детета
    опште сметње у развоју говора
    сметње у перцепцији (аудо-слушној, визуалној-оптичкој, кинестетској-покрету)
    тешкоће перцепције положаја у простору
    неспособност задржавања слике речи у памћењу
    неспособност концентрације
    сметње у моторици
    педагошка запуштеност детета – обично се јавља уз примарни узрок.

На појаву тешкоћа у читању и писању утиечу разни органски, психички и социјални чиниоци, те успорено сазревање детета. Код детета са сметњама у читању и писању успорен је развој сазревања појединих функција, а то је последица општег успоравања развоја детета. Док је нормално развијено дете способно овладати процесом рашчлањивања целине на саставне делове (реченице у речи, речи на гласове) за отприлике шест до седам недеља, а средње развијено дијете за три до четири мјесеца, дјетету с тешкоћама у читању и писању потребне су једна до две године. Код детета с дислексијом можемо приметити језичну слабост, због које ће оно, касније имати проблема са синтаксом, семантиком и тешко ће моћи испричати неку причу. Такођер, у неке дјеце присутни су проблеми рашчлањивања ријечи на гласове/фонеме и њихово спајање, врло важни за читање. Колико је рашчлањивање речи на слогове и гласове (гласовна и слоговна анализа) важан чињенице за стицање вештине писања, толико је и спајање гласова и слогова у речи (гласовна и слоговна синтеза) изразито важно за развијање вештине читања.

 Велик број карактеристичних грешака у читању и писању

Сметње у читању често су повезане с тешкоћама у писању. Уз наведене, врло често јављају се и сметње у оријентацији у простору, па и у акустичком и визуалном запажању. Међутим, не треба већ при најмањим тешкоћама у читању и писању сумњати на дислексију и дисграфију (деца која мало теже схватају или којима је лакше оштећен вид, слух или говор не морају имати и специфичне тешкоће у читању и писању). При процени има ли или нема неко дете потешкоће у читању и писању нису важне само врсте грешака него и велики број увије истих карактеристичних грешака:

    неспособност повезивања графема с фонемом (глас – слово)
    потешкоће повезивања гласова и слогова у речи
    структуралне грешке, тј. промене настале услед премештаја редоследа или уметања слова или слогова у речима (из-зи, до-од, по-оп, ми-им, Иво-ови, вино-нови, врата-трава...)
    замењивање слова – графички или фонетски сличних (д-б, б-п, м-н, н-у, а-е, д-т, б-п, г-к, з-с, в-ф, л-р, беба-деда, били-пили, нема-мена, мој-ној, држи-тржи, брати-прати, греје-креје) и слогова (на-ан, он-но, је-еј, ми-им, до-од)
    изостављање слова и слогова (прозор-позор, крава-кава, давнина-давни...)
    додавање слова и слогова (облак-обалак, ној-нојови...)
    замене речи – погађање при читању (потпуно неправилно прочитане речи у којима су два или више слова замењена другима, нпр. мрачни-мачка, добар-обад)
    смислено мењање текста при читању прича – грешке се јављају када дете потпуно промени речи, али она по смислу одговара тексту који чита
    додавање и/или изостављање дела и/или читавих речи (марамама, досетилили...)
    реч коју дете не може прочитати без помоћи
    тешкоће у праћењу словног или бројчаног низа (вал-лав, 23-32...)
    тешкоће у следу правца читања (горе-доле, лево-десно)
    враћање на већ прочитани ред, прескакање редова, тј. изостављање једног или више редова.
Уз ове тзв. карактеристичне грешке, често је изражена и несигурност у оријентацији како према властитом телу, тако и у опште, у простору. Тако деца имају потешкоћа у разликовању смера лево-десно, а често је и рукопис ове деце неуједначен (честе промене смера слова - повремено удесно па затим улево, величине слова - нека слова су мала, друга много већа и сл.). Битно је нагласити да врло интелигентна деца успевају у првим разредима доста често и дуго прикривати своје тешкоће у читању и писању, тако да се праве тешкоће јављају тек касније, у петом или шестом разреду и то посебно у писању (много правописних и граматичких грешака).

Дислектична деца испољавају конфузију и при међусобно сличним бројевима: 7-1, 5-3, 8-4, 6-9, 2-3 или код бројева: 23-32, 45-54, 36-63, 71-17...

Тешкоће нам такође задају и математички симболи за четири рачунске операције: плус (+), минус (-), множење (X), дељење (÷).

Пише неуредно и греши, али тога није свесно

Поремећај пажње нарочито утиече на писање. Ученик чешће греши и не уочава своје грешке. Импулсивни ученик пише брже него што му то способности дозвољавају, нарочито моторичке способности. Код даљег писања проблеми ће бити све већи. Код писања диктата ученик у почетку не греши или има мањи број грешака, али како се приближава крај диктата број погрешака расте. Итовремено ученик мора уочити простор странице, рубове странице и визуализирати слова и речи као целину. Видно просторна конфузија доводи до потешкоћа организовања материјала на страници, до слабе употребе простора и до сталног мењања величине слова. Ако је присутна слабост видне меморије и видне повратне везе, ученик не разликује добро и лоше писање. Ученик пише неуредно и лоше, наставник од њега захтева да пише лепше и уредније, а ученик не уочава да пише лоше и то код њега може довести до фрустрације, а вероватно и код наставника. Будући да се писање сматра највишим обликом језика, дисфункције у развоју језика довест ће и до дисфункције у писању. Присуство проблема с проналажењем речи, семантиком и синтаксом коначно, доводи до проблема у писању.

Код дислексије и дисграфије постоји велики број карактеристичних грешака које се могу препознати по следећим симптомима:

    недовољно уочавање разлика између слова сличних по облику, због чега долази до њихове замене
    премештање слова
    уметање слова
    изостављање слова
    изостављање слогова
    тешкоће са запамћивањем слова (немогућност њиховог довођења у сећање)
    изокретање на супротну страну, изокретање горе-доле
    писање с десна у лево, тзв. "огледало писање"
    писање бројева на супротну страну
    цртање предмета и ликова с окренутим фигурама с десна на лево или у посебним случајевима, предмети и ликови постављени су наглавачке
    појављивање слова које супституира (замењује) оно које је требало бити написано. Јавља се чешће код првачића који због споријег артикулацијског развоја још не разликују сличне фонеме
    речи су између себе стиснуте или је простор између њих неуједначен
    проблеми с држањем оловке, тзв. "тврдо" држање оловке.

Честа појава код дисграфије је замена звучних фонема безвучним, другим речима дете уместо г пише к, уместо д – т, уместо ж – ш. Писање је најчешће праћено субвокалним (безгласним) говором. Овакве погрешке указују на незрелу артикулацију, односно да је дете касно научило изговарати гласове који се сада појављују у писању као незрели механизам. Опште примијећено је да се код диктата јављају дисграфичне сметње због тога што дете има ослабљен слух, нема развијену аудитивну перцепцију и аудитивну дискриминацију, има тешкоће у аудитивном памћењу, нема довољно изграђену структуру материњег језика, не познаје неке изразе који се у диктату спомињу, не познаје довољно графеме.

Назнаке већ у предшколском узрасту

Већ се у предшколском узрасту може предвидети да ли би дете могло имати потешкоће у читању и писању, тј. показује ли склоност дислектичним и дисграфичним потешкоћама и то кроз испитивање гласовне и слоговне анализе и синтезе. Неперципирањем иницијалног и финалног гласа у речима, тј. ако дете не успе разазнати глас од слога и не успе спојити одређене гласове у реч, могуће је предвидети потешкоће типа дислексије и дисграфије врло рано, већ у првим разредима основне школе. Тада се јављају грешке у читању и писању типа: омисија (испуштања) гласова, тј. слова, супституција, адиција (уметања) и метатезе (извртања – карактеристично за читање напамет; типично за брзо читање без разумијевања). Значи, у предшколској доби могу се предвидјети могуће дислектичне и дисграфичне потешкоће, а потврдити се могу у првим разредима основношколског образовања.

Савети родитељима:

    немојте дете прогласити лењим ако избегава читање и писање

    немојте захтевати да чита "наглас"

    немојте га упоређивати с другом децом у разреду

    немојте стално приговарати да му је рукопис неуредан

    охрабрите га да сме радити и полако ако му је то лакше

    отворено разговарајте о стварима које му не иду за руком

    похвалите га за све што учини добро

    сарађујте се са дететовим учитељима и објасните им с којим и каквим се тешкоћама дете сусреће

    немојте развијати осећај кривице ни код себе нити код самог детета, јер се тако уништава дететово самопоуздање и смањује се могућност напретка

    потстичите га у другим активностима у којима је креативан и маштовит

    јавите се логопеду ради тачног дијагностицирања и потребног укључивања детета у третман са вежбама читања и писања, где ће се бити нагласак на везу слово-глас

    реците детету да су и многе познате особе (нпр. Ханс Кристијан Андерсен, Леонардо да Винчи, Алберт Анштајн и др.) имале дислексију.

мр.сц. Наташа Шунић, проф. логопед,