Диспраксија

Шта је диспраксија?

Диспраксија је развојни поремећај координације покрета тела.

Диспраксија подразумева слабост или незрелост организације покрета тела. То је неуролошко стање а не болест, а сами симптоми, код сваког појединца, могу бити изражени у већој или мањој мери. Диспраксија се не односи на општу интелигенцију и може се јавити на свим нивоима когнитивних способности. Диспраксија погађа планирање онога што треба да се уради и начина на који да се то изведе. Повезана је са проблемима перцепције, језика и мишљења.Она често коегзистира са другим сметњама у учењу као што су дислексија, дискалкулија и дисграфија.

Као и све сметње у учењу, диспраксија је доживотно стање. Уз помоћ алтернативних метода учења, поновљеног вежбања основних задатака, физикалне и говорне терапије, особа са диспраксијом може да научи да функционише и постиже успехе самостално.

Диспраксична деца обично имају тешкоћа када уче да закопчавају дугмад или везују пертле, у одржавању равнотеже и баратању лоптом, у преписивању и рукопису. У игри или спорту она изгледају „трапаво“. Ова деца често показују специфичне слабости у визуо-перцептивним вештинама и визуо-моторној координацији, као и приметне проблеме са пажњом и организацијом.

Диспраксија је још увек мање препозната у односу на дислексију, али је преклапање између ова два поремећаја врло велико, тако да отприлике половина диспраксичне деце показује дислексичне тешкоће и обрнуто.

Шта узрокује диспраксију?

За већину појединаца са овим поремећајем, не може се утврдити узрок. Савремена истраживања сугеришу да он настаје као последица незрелости у развоју нервниих ћелија у мозгу пре него као последица оштећења мозга. Људи са диспраксијом немају клиничке неуролошке абнормалности које би објасниле њихово стање.

Како можемо препознати диспраксију?

Изазови са којима се сусрећу ученици са диспраксијом су последица овог поремећаја моторних вештина који почиње у најранијем детињству и перзистира кроз детињство преко адолесценције до одраслог доба. Ученици са диспраксијом суочавају се са овим изазовима у учионици, друштву, доколици и на испитима знања.

Оно што би требало да разуме  свако ко ради са овом децом су контексти у којима овај поремећај моторних вештина утиче на појединог ученика. То није само област моторних вештина самих по себи већ, такође, може утицати и на друге области, као што су вештине организације, рукопис, слика о себи, самопуздање или социјална интеракција. Диспраксија показује варијације у манифестацији код сваког појединца а такође и варијације у манифестацији из дана у дан.  Тек када разумемо контекст зашто неки ученик има тешкоће у преписивању са табле, лоше вештине организације или има посебно спор и лош рукопис, ми можемо одговорити одговарајућим разумевањем и ефикасном подршком. Врсте тешкоћа које особа са диспраксијом има могу варирати, као и код дислексичара. Људи са диспраксијом обично имају комбинацију проблема који могу укључити било шта од следећег:

·      Планирање покрета и свест о простору око њих: Они често налећу или се саплићу о ствари. Лоше одржавају равнотежу имају лоше држање и лако се замарају. Имају неспретан ход и покрете и недостатак спретности руку. Лошу координацију око-рука.

·      Перцепција: Тешко им је да процењују висину, време, брзину, тежину и раздаљину што чини да изгледају трапаво. Имају слабу визуелну перцепцију, недостатак свести о личном простору у односу са другима, неадекватан смисао за правац, лошу свест о положају тела у простору.

·      Проблеми са говором: споро уче да говоре и говор им може бити неразумљив.

·      Учење, мишљење и памћење: Тешкоће у планирању и организовању мисли и концентрацији. Лоше памћење. Проблеми са математиком, читањем и писањем. Тешкоће у праћењу упутстава.

·      Координација различитих делова тела: Може им бити тешко да хватају, бацају лопту и одржавају равнотежу, као и да померају делове тела без гледања. Имају тешкоће са скакутањем, прескакањем или вожњом бицикла. Избегавају физичко.

·       Латерализованост: Збуњеност кад треба да одлуче коју руку да употребе. Може им бити тешко да одреде лево и десно без неке врсте подсетника.

·      Ручни и практични рад: Може им бити тешко да овладају тастатуром, алатом, прибором за прву помоћ, лабораторијском опремом, прибором за кување итд. сигурно и лако, и често им се дешава да руше или просипају ствари. Цртеж је јако незрео.

·      Рукопис: Они показују тенденцију да пишу уз велики напор и споро и/или неуредно и нечитко. Тачно преписивање такође може бити отежано.

·      Концентрација: Треба им пуно времена да би завршили задатак и тешко им је да раде више од једне ствари истовремено.

·      Краткорочно памћење и секвенцијални задаци: Може им бити тешко да схвате смисао информације када слушају или читају упутства, хватају белешке и посматрају мапе и графиконе. Могу заборављати и губити ствари.

·      Одговори на спољну стимулацију: Могу бити претерано или премало осетљива на буку, додир и укус. 
·      Односи са друговима: Деца са диспраксијом имају нормалну или надпросечну интелигенцију али им је понашање често незрело. Тешко им је да задрже другаре или да просуде како да се понашају у друштву. 
Како ученик постаје старији: Горе наведени изазови постају мање очигледни па се стога могу сматрати мање важнима. Међутим, на овом степену свог развоја они постају способнији да прикрију своје тешкоће. Стога учитељи морају бити свесни да тешкоће и даље постоје иако нису увек тако очигледне.