Царево ново одело

Некада давно, у неком далеком краљевству, владао је цар који је више од свега волео лепу, модерну и скупоцену одећу на коју је трошио неизмерено много блага. Никада није бринуо о својим сународницима, слугама па чак ни о својим најближима већ само о томе шта ће да обуче.
Једног дана, у његово краљевство стигосе два младица- варалице, који одоше код цара и представише се као врхунски кројачи из далеког краљевства. Цар их одушевљено прими и одмах им се обрати:
- Господо, добро дошли у моје краљевство. Казите ми, каква одела шијете?
- Хвала на гостопримству, Ваше Величанство. Ми шијемо специјална одела која прелепо изгледају, направљена су од најквалитетнијих материјала и поседују магичну моћ – наша одела су невидљива свима који су глупи и који не заслузују да живе племићким животом.
- Са овим оделом могу да проверим ко заслужује да живи на двору а ко не… И увек ћу знати који људи су паметни па више никада нећу губити време причајући са глупима.
Цар нареди слугама да се младићима донесе злата колико год затраже како би што пре почели да раде. Младићи узеше злато, одоше у засебну собу где могу у миру да раде и наредише да их нико не прекида док не заврше. Приче о овоме су се брзо прочуле по целом краљевству и сви су жељно ишчекивали да виде како изгледа то ново царево одело али и да сазнају ко не заслужује да буде племић на двору као и колико су други људи глупи.
Након неколико дана младићи саопштише да цар може послати неког од својих слугу да погледа одело и пренесе цару своје утиске али да цар не сме доћи све док одело не буде у потпусности готово. Цар посла свог најстаријег министра који је паметан, мудар и поштен сматрајући да ће он најбоље проценити да ли је одело квалитетно и бити у стању да му пренесе утиске… Стари министар уђе у собу а два младића га доведоше до стола на коме је стајало одело и упиташе га да ли је задовољан избором боја на оделу. Министар је широм отварио очи, премештао наочаре са једне на другу страну и трудио се да види одело али није могао јер га није ни било.
- Па како Вам се свиђа ово што смо до сада урадили? Да ли сте задовољни?
- Ах, да, веома је лепо… – затечено рече министар. Веома ми се свиђа избор боја и шара на тканини.
- Веома нам је драго да то чујемо – рекоше младићи. Кажите цару да спреми јос злата уколико жели да наставимо да радимо.
- У реду, пренећу Ваше захтеве цару – рече стари министар и оде.
Младићи наставише да раде, и након неколико дана опет саопштише да цар може послати неког од својих слугу да погледа одело и пренесе цару своје утиске али да цар и даље не сме доћи јер одело није у потпусности готово. Цар тада посла мужа своје ћерке, принца, да погледа одело и пренесе утиске. Млади принц уђе у собу, приђе столу али баш као и стари министар не виде ништа јер није било ничега на столу.

- Одело је скоро завршено – рекоше младићи. Да ли Вам се свиђа?
- Веома је добро, задовољан сам вашим радом и то ћу рећи цару – рече уплашени принц који је због овога помислио да није достојан трона који га једног дана очекује.
- Одлично! Реците цару да спреми још злата и одело ће бити завршено за пар дана.
- У реду, пренећу Ваше захтеве цару – рече забринути принц и оде.
Ускоро младићи саопштише да је одело завршено и позваше цара да дође. Цар окупи своје највише министре, породицу и пријатеље и оде код младића. Чим уђоше у собу стари министар и принц сматрајући да одело сви виде повикасе:
- Погледајте га само, зар није прелепо? Те боје, те шаре, тај крој…
Цар приђе ближе столу али не виде ништа. Онда се запита да ли је он глуп, или још горе – не заслужује да влада… Међутим брзо се окрену ка младићима и рече да је одело одлично, да је најлепше које је икада имао и да је презадовољан. Након тога сви у соби одмах почеше да причају о оделу и да коментаришу између себе иако га нису видели али да не би испали глупи. Цар запосли младиће као званичне краљевске кројаче и рече да ће ново одело носити на великој свечаности која ће бити оџана за неки дан.
Када је дошао дан велике свечаности, младићи позваше цара код њих у одаје да га обуку. Цар поведе опет највише министре, породицу и пријатеље па оде код младића. Када уђоше у одаје младићи приђоше цару и рекоше:
- Ово су панталоне, ово је одело а ево га и огртач… Сва три дела су лака као перо и то је једна од магичних особина наших одела, онај ко их носи неће уопште осетити да их има на себи. Онда прођоше по соби и дадоше другима да додирну тканину и увере се колико је лака.
- Заиста, ово је невероватно – сви широм собе почеше да коментаришу иако нико и даље није видео одело које није ни постојало.
Након тога младићи замолише цара да се скине па обојица приђоше и почеше да га облаче, део по део своје невидјиве одеће. Када завршише, цар стаде пред огледало па поче да се огледа:
- Како добро изгледа… Како ми добро стоји… Какве прелепе боје… Какве шаре… А тек како је лако… Ово је заиста најбоље одело које сам икада купио. Идемо на свечаност – рече цар.
Напољу је било пуно људи и сви су жељно ишчекивали да виде царево ново одело. Када најзад цар изађе са својом пратњом која је ишла иза њега и правила се да држи дуги огртач како се не би вукао по земљи сви почеше да причају о оделу и да га хвале. Нико није желео да призна да не види одело и да буде проглашен за глупог.

- Али он нема ништа на себи – повика једно мало дете које је стајало у маси.
- Дете говори истину, цар јесте го – повика затим отац детета.
- У праву сте, ни ја не видим одело – повика човек поред.
- Ни ја… Ни ја… Ни ја… – почеше да вичу остали људи.
На крају су сви почели да се смеју голом цару, чак и његове најближе слуге. Цар постиђен брзо побеже у двор где не нађе младиће који су одавно побегли са својим златом. Од тог дана цар се променио, више није марио само за одела већ за свој народ, своје слуге а нарочито за своју најближу породицу.