Златокоса и три медведа

Некада давно жела у шумској колибици три медведа. Један је био велик, други нешто мањи, а трећи најмањи. Сваки од њих имао је свој кревет за спавање, столицу за седење и зделицу за кашу. Једнога дана када је каша већ била готова и пушила се из зделице, кренуше медведи у шетњу док се каша охлади.

У кућици поред шуме становала је са својим родитељима девојчица Златокоса. Имала је плаве очи, мален носић и дугу злаћану косу. По њој је и назваше Златокоса. Волела је да шета и лута  по читав дан, по шуми и ливади. Љутила се мама: „Не иди далеко, Златокоса! Играј се пред кућом! Чувај се!“
Једнога јутра изађе Златокоса из куће и крене према шуми. Хтела је да набере само мало цвећа и одмах да се врати. И тако, идући за цвећем, девојчица је све дубље улазила у шуму. Постаде тихо. Светло сунца ослаби. Дрвеће је бивало све више и све гушће. Одједном се Златокоса нађе пред некаквом колибицом. Провири кроз прозор и угледа зделице с храном на постављеном столу. Не размишљајући пуно, Златокоса отвори врата и уђе у кућицу без питања.
Кашица је мирисала, а Златокоса приђе највећој зделици и мало окуси. Бијаше још преврућа. Приђе средњој зделици, али је јело у њој већ било хладно. Зато и њу остави и узе залогај из најмање зделице. Та је била баш како треба, па девојчица поједе сву кашу.
Златокоса је покушала да се попне на једну столицу, али је она била превисока. Била је то столица највећег медведа. Затим се завали у столицу нешто мањег медведа, али јој ни та није одговарала. Тек је трећа столица била као направљена за њу. Била је то столица најмањег медведа. Али, када је устала, столица пуче и поломи се.
Очи јој се склапале од умора, па Златокоса крене на спрат кућице, где нађе три кревета. Прво скочи на кревет великог медведа, али он јој беше много тврд. Потом леже на кревет средњег медведа, али јој се он учини превише мекан. Коначно се опружи по кревету најмањег медведа, јер јој је ту било баш како треба.
Легла је и заспала.
Док је она тако спавала, у колибицу се вратише њезини становници: велики тата медвед, други нешто мањи - мама медведица и трећи најмањи син медведић.
Када је велики медвед угледао кашику у својој здели, рече дубоким гласом: „Неко је дирао моју кашу!“ И мама медведица је видела у својој здели кашику, па рече гласом ни танким ни дубоким: „Неко је дирао и моју кашу!“ А кад је најмањи медведић видео своју зделицу празну, заплака и повика: „Неко је појео моју кашу!“
Онда медведи погледаше унаоколо, па редом повикаше: велики медвед дубоким гласом: „Неко је седио на мојој столици!“, средњи медвед ни дубоким ни танким: „Неко је седио и на мојој столици!“, а најмањи медвед заплака и повика: „Неко је седио на мојој столичици и сву ју је поломио!“
„Згромићу га!“, грмео је велики медвед, „Уши ћу му ишчупати“, претила је мама медведица, „За нос ћу га повући“, плакао је најмањи медвед.

И три љута медведа кренуше уз степенице на спрат кућице.
Велики медвед је видео како је неко дирао његов кревет, па повика дубоким гласом: „Неко је лежао на мом кревету!“. Онда и средњи медвед опази како је и на његову кревету неко лежао, па повика гласом ни дубоким, ни танким: „Неко је лежао и на мом кревету!“. А кад најмањи медвед приђе свом креветићу, повика слабашним гласом: „Неко је заспао у мом кревету и још увиек спава!“
На те риечи Златокоса се пробуди, усправи се у креветићу, и на свој ужас спази три љутита медведа. Уплашена скочи, па јурну низ степенице колико год је брже могла, пројури кроз отворена врата и поче да трчи толико дуга да је остала без даха, али није стајала док није угледала своју кућу на крају шуме.
После тога никада више није лутала шумом, нити је непозвана улазила у туђу кућу, нити је јела кашу намењену другима.

А три медведа: један велики - тата медвед, други нешто мањи - мама медведица и трећи најмањи медвед - син медведић, направили су нову кашу, поправили су поломљењу столчицу, затегли и средили своје кревете и више никада нису остављали кашу саму да се хлади.