Дисграфија

Шта је дисграфија?

Дисграфија подразумева сметње у рукопису. Постоји више различитих врста дисграфије. Неки људи са дисграфијом имају рукопис који је често нечитак а обликовање слова је неједнако и неправилно. Други пишу читљиво, али веома споро и/или ситно. Када се ове особе врате на писање штампаних слова, што се често дешава, њихов рукопис је често насумична мешавима великих и малих слова. У свим случајевима дисграфије, писање захтева претеране количине енергије, напора и времена.

Дисграфија може сметати учениковој способности изражавања идеја. Изражајно писање захтева од ученика синхронизацију више менталних функција одједном: организацију, памћење, пажњу, моторну вештину и различите аспекте језичких способности. Аутоматски, тачан рукопис је основа за овај компликовани чин. Заплетени у размишљању где би требало да ставе оловку и како да обликују свако слово, дисграфични ученици заборављају шта су у ствари желели да искажу. Дисграфија може довести до ученикове ниске продуктивности на часу, недовршених домаћих задатака и тешкоћа у концентрацији и пажњи.

Емотивни фактори који произилазе из дисграфије често погоршавају ствари. На раном узрасту, ученици морају да остају на одмору да би завршили преписивање материјала са табле, и често одлазе кући са гомилом незавршених папира које треба испунити. Од њих се тражи да поново препишу свој рад, но други покушај, често, није ништа бољи од првог. С обзиром да су они често паметни и добри у читању, њихов неуспех да ураде добар рад углавном се приписује лењости или непажњи. Гнев и фрустрација који из тога произилазе могу их спречити да  достигну свој пуни потенцијал.

Шта узрокује дисграфију?

Неким људима са дисграфијом недостаје само фина моторна координација, а неки могу имати физички тремор који смета у писању. Међутим, у већини случајева, неколико можданих система учествује у појави дисграфије. Неки стручњаци верују да дисграфија укјлучује дисфункцију интеракције два основна мождана система који омогућавају особи да преведе ментални у писани језик (превођење фонеме у графему, тј. звука у симбол и превођење лексеме у графему, тј. менталне у писану реч).

Друга истраживања показала су да расутост пажње,  памћење,  и упознатост са графичким материјалом утичу на способност писања. Најчешће, особа са нечитким рукописом има комбинацију сметњи у финој моторици, неспособност да ревизуализује слова и неспособност да запамти моторне узорке облика слова.

Који су различити типови дисграфије?

Иако се дисграфија може грубо класификовати на следећи начин, постоји много индивидуалних варијација које утичу и на третман и на прогнозу:

1.     Код дислексичне дисграфије, спонтано написан текст је нечитак, посебно ако је текст сложен. Усмено спеловање је лоше, док су цртање и преписивање текста релативно нормални. Брзина лупкања прстима (мера фине моторне брзине) је нормална.

2.     Код моторне дисграфије, и спонтано написан као и преписан текст могу бити нечитки, усмено спеловање је нормално а цртање је обично проблематично. Брзина лупкања прстима је изван граница нормалне.

3.     Код спацијалне (просторне) дисграфије, људи показују нечитко писање било да је у питању спонтано написани текст или препис. Орално спеловање је нормално. Брзина лупкања прстима је нормална али је цртање врло проблематично.

Какав је третман дисграфије?

Превенција, ремедијација и акомодација су важни елементи третмана дисграфије. Многе проблеме могуће је спречити раним вежбањем. Деца у вртићима и првом разреду требало би да науче правилно писање слова. Кинестетичка меморија је моћна па је зато неправилне навике јако  тешко искоренити.

Вежбање мишића и поновно учење правилних техника су од кључне важности за ремедијацију дисграфије. Посебно дизајниране вежбе су потребне за побољшање снаге мишића шаке и стабилизацију дешњаштва. Стручњак може препоручити одговарајући план вежби. Моћно средство вежбе за све ученике је кинестетско писање, тј. писање са затвореним очима. Рад увек треба започети писањем појединачних слова. Азбука се мора вежбати свакодневно, често месецима.