Бако, стара бако, – бабушчице мила,
Јеси л’ ти кадгод мала, млада била?
Јеси л’ могла кадгод исправити леђа?
Је л’ и твоја коса била кадгод смеђа?
Је л’ и твоја хаља била кадгод кратка?
Је л’ и тебе когод кадгод ‘ваку лутку дао?
Ваљда се скрхала, па ти је сад жао?
—Та зар мора, бако, остарети свако?
Хоћу л’ и ја, бако, остарети тако?
Морам ли зар и ја бити тако седа,
Тако смежурана, згурена и бледа?
Па зар томе нема баш никаква лека?
Зар се то не може живети довека?
Јеси л’ ти кадгод мала, млада била?
Јеси л’ могла кадгод исправити леђа?
Је л’ и твоја коса била кадгод смеђа?
Је л’ и твоја хаља била кадгод кратка?
Је л’ и тебе когод кадгод ‘ваку лутку дао?
Ваљда се скрхала, па ти је сад жао?
—Та зар мора, бако, остарети свако?
Хоћу л’ и ја, бако, остарети тако?
Морам ли зар и ја бити тако седа,
Тако смежурана, згурена и бледа?
Па зар томе нема баш никаква лека?
Зар се то не може живети довека?
Јован Јовановић Змај
Нема коментара:
Постави коментар
Предложите, критикујте, сваки коментај је важан...Хвала вам