Свети Сава и грешник

Био један јако злоговоран и небесан чојек, богопсовац, те једне ноћи о Светом Сави, кад је највећа цича зима била, дођу ђаволи, Бог буди с нама, по њ. Замотају га у поњаву, с којом се покрио, изнесу га на баџу па ш њиме фију у најдубљи вир у Корани. Ћапе га два међу се, један за руке, други за ноге, па све неколико пута забури га у воду, а онда опет извади. У поље дошао најстарији враг. Намјести велики усијани наковањ крај воде. Замахнувши над наковњем тешкијем гвозденијем батом центењаком, заповиједи онима, што га шмурају, да му га донесу. Истом, што су га донијели и да ће ш њиме на наковањ, али наједном сину све око њих, чисто им се очи забљештише. Док се само оком хитише и обазријеше, угледаше од злата чојека, у саму златноме одијелу, са златнијем крстом у руци који се сјаје као сунце жарко. То је био Свети Сава. Он само мало златни крст уздигну и према њима ману, а ђаволи дрекнуше и од човјека на страну скочише. Свети Сава рече: "Немојте га више! А ти грешниче знај, да се Светом Сави ражалило на твоју ситну дјечицу и кукавну жену, па те за овај пут измолио у Милостивога Бога. Зато се покај и окани сваке небесије, па и саме помисли на зао говор. Иначе ће ови опет доћи по тебе и заслужена казна неће ти се више моћи опростити." Чим је то Свети Сава изустио, нестане га, а ш њиме и оног сјаја и блијеска. У исти мах и ђаволи поскакаше у вир корански и нестаде их. Чојек се прекрсти, вјерно помили свемогућем Богу и Светом Сави, захваљујући искрено на великој милости и дару њихову. Покаја се за тешке прегрије своје. Оде кући, па већ кашње никад није гријешио, нит је тјерао гриоте.