Свињар

            СЦЕНА 1: На сцени седи млади краљевић, тужан, сам и замишљен. Улази Луда, која се обраћа публици.

ЛУДА: Био једном један принц који је волео живот и све што он носи. Волео је сунце, шуму, птице, ма волео је све! Јесте! Да, да! То је овај младић, који седи овде, расејан. Млади краљевић зна истину коју су људи заборавили: „Без љубави смо ништа. Она све трпи, свему се нада и у све верује.” И краљевић је нашао своју љубав, цареву кћи из суседне земље. Но, погледајте га сада. Прво је био тужан јер није имао љубав, а сада је тужан јер се заљубио. И од тада је краљевић тужан. И ко је сад ту луда, шта кажете? Ха, краљевићу? 

Одлази.

КРАЉЕВИЋ: Шта, шта кажеш! (окреће се, али не види никог) Мора да ми се учинило.

СЛУГА: Хоћете сада да вечерате?

КРАЉЕВИЋ: Не, не могу ништа да окусим.

СЛУГА: Нисте јели већ неколико дана.

КРАЉЕВИЋ: Један њен поглед и био бих сит. Један њен осмех, само један њен осмех и моја је вечност.

СЛУГА: Ја бих, ваше величанство, пре да ми поједемо једну свињску плећку.

КРАЉЕВИЋ: Како је тужно без њеног погледа, без њеног мириса...

СЛУГА: А тек како је тешко без чорбе, паприкаша, пребранца...

КРАЉЕВИЋ: Куд она погледа, то се све топи од њеног сјаја...

СЛУГА: Као телећи бифтек који се лагано топи у устима...

КРАЉЕВИЋ: А тек њена дуга сјајна коса која нежно пада на њена дивна рамена...

СЛУГА: Краљу мој, ја сам толико гладан да бих и њену косу смазао уз мало парадајза.

КРАЉЕВИЋ (тргне се): Што ми досађујеш! Иди једи!

СЛУГА: Пошто ви тако данима не једете, кувар је дао отказ.

КРАЉЕВИЋ: Нек ти жена скува нешто!

СЛУГА: Уф, онда је боље да гладујем!

КРАЉЕВИЋ: Добро. Извини што сам мислио само на свој бол, а не и на своје пријатеље. Узећемо новог кувара.

СЛУГА: То! Браво! Узећемо новог кувара и направићемо дивну гозбу. Славље! Журку! Ууу!

КРАЉЕВИЋ: А шта ћемо да славимо?

СЛУГА: Живот! Вас! Ви сте се вратили и запросићемо цареву кћи.

КРАЉЕВИЋ: Ко ће запросити цареву кћи?

СЛУГА: Ми, овај, ви ћете је запросити.

КРАЉЕВИЋ: Запросити? Али како? Она је царева кћи!

СЛУГА: Па шта! И ви сте краљев син. Покажите се и поклоните јој нешто велико.

КРАЉЕВИЋ: У праву си. Знам шта ћу јој показати! Моју силну љубав! Поклонићу јој ружу која рађа сваких пет година и која тако дивно мирише да свако заборави своје бриге.

СЛУГА: Ето!

КРАЉЕВИЋ: Поклонићу јој и славуја који анђеоски пева.

СЛУГА: Добро, не морамо претеривати, али како хоћете.

КРАЉЕВИЋ: Упакуј лепо те поклоне и однеси јој.

СЛУГА: Хоћемо прво јести?

КРАЉЕВИЋ: Јешћемо касније.

СЛУГА: Можда тамо нешто грицнем...

Одлазе. Слуга је тужан јер је опет остао гладан.

СЦЕНА 2: Царев двор. Приказати додворавање дворана, који хвале све што Цар и Принцеза кажу, a дворани уздишу. Само дворска луда не уздише.

ЛУДА: Дошао је војвода да донесе поклоне за вашу кћер.

ЦАР: Је л’? Па нек уђе! Шта чека?

ЛУДА: Не може да нађе врата.

ПРИНЦЕЗА: Какав је то глупи војвода? Нећу! Не треба ни да улази, нек само остави поклоне.

ДВОРАНИ: Вау, како је паметна наша принцеза!

ДВОРАНИ: А тек што је дивна и лепа!

ДВОРАНИ: Лепша је него...

ЦАР: Него?

ДВОРАНИ: Него, овај, него – врба!

ЦАР (тапше): Да, врба! Него шта! То је моја кћерка!

ЛУДА: То јој је највећа мана.

ЦАР: Јес’ ти луд?

ЛУДА: Јесам!

ПРИНЦЕЗА: Каква врба? Врба је ружна!

ЛУДА: Откуд ти знаш кад не знаш ни шта је врба!

ПРИНЦЕЗА: Знам! Врба је животиња која има рогове и буљаве очи!

ЛУДА: То је пола сова, пола крава.

ПРИНЦЕЗА: Све их баците у окове! Они ми се ругају!

ЦАР: Сад ћу их све бацити у окове!

ЛУДА: Онда неће имати ко цара увеселити!

ЦАР: Е, што си ме насмејао, убило се!

ПРИНЦЕЗА: Хоћу још поклона!

Улази слуга младог краљевића.

СЛУГА: Ваше величанство, ове дивне поклоне послао је мој млади краљ. Гладан и жедан сам журио да увеселим ваше срце.

ЛУДА: То што си гладан и жедан њих не занима.

ЦАР: Да, шта то мене брига што ниси јео, него, вади те поклоне.

ПРИНЦЕЗА: Да! Поклони, поклони!

Слуга отвара поклон и пружа јој ружу.

ПРИНЦЕЗА: Каква дивна ружа! Баш је дивна, је л’ да?

ЛУДА (опијен мирисом): Какав мирис! Ништа ме више не боли.

СЛУГА: Ни ја више нисам гладан.

ПРИНЦЕЗА: Мирис, какав мирис, ја сам мислила да је то вештачка ружа! Срамота, фуј, фуј, фуј! Уф, убола ме је! Она је права, права, права! Баците је на ђубриште!

ДВОРАНИ: Катастрофа! Баци је, брзо, баци је! Ми ћемо те спасти!

Дворани скачу и газе ружу.

ЛУДА (тужно): Гле вајних јунака како се храбро боре с ружом!

СЛУГА: Ја сам опет гладан.

ЦАР: Тај краљевић је луд! То је атентат!

ЛУДА: Ја сам луд.

ПРИНЦЕЗА: Срамота! Шта је у другој кутији?

Слуга показује кутију.

ПРИНЦЕЗА: Славуј?

Слуге прилазе и отварају поклон, а славуј излеће и почиње да пева најдивнију песму које је људско ухо икад чуло.

СЛАВУЈ:

Тамо где је сунчан стан

голема шума снива сан,

тамо живот радосни

славимо ми!

У ноћи, под сјајем звезда,

на грању њишу се гнезда,

шума спава тихим сном

то је ваш дом, наш дом, наш дом, наш дом!

Сви су занесени песмом, осим Принцезе, којој је досадно.

ПРИНЦЕЗА: Уф, тај славуј пева! Супер! Тако је шармон та играчка!

СЛУГА: Та играчка је права, принцезо. Она је жива.

ПРИНЦЕЗА (вришти): Зар је и тица права, глупа тичурина, ох, угасите то чудовиште, пишти, то је прави, прави, фуј, фуј, одвратно!

ЦАР: Одмах упуцајте тог славуја! Одмах!

ЛУДА (скачући): Зовите гладијаторе, зовите појачање, напао нас је славуј, упомоћ, упомоћ!

ПРИНЦЕЗА: Не треба ми ништа више од тог тупавог краљевића.

ЦАР: Објавићу рат тој земљи! Какав је то начин, какви су му то поклони?

ЛУДА: Живи!

ЦАР: Показаћу ја њему шибу живу!

ПРИНЦЕЗА: Затворите тог слугу који ми се подсмевао!

            Дворани хватају Слугу.

СЛУГА: Хоће ли бити тамо нешто да се поједе?

ЛУДА: Ха, па наравно, затворска храна је боља него дворска.

СЛУГА: Ура! Живео затвор! Хоћу у затвор!

ЛУДА: Ура, добили смо још једну луду!

Одлазе слуге, дворани и Принцеза. Цар остаје сам, узима ружу и мирише је, задивљен. Улази краљевић преобучен у свињара.

СВИЊАР: Добар дан, царе.

ЦАР (опијен мирисом): Добар дан, момче. Какав диван дан!

СВИЊАР: Има ли код вас посла за једног свињара, ваше величанство?

КРАЉ: Има, има, наравно! Дошао си у прави час! Баш ми треба један свињар. Знаш ли ти чувати свиње како ваља?

СВИЊАР: Знам, ваше величанство!

ЦАР: А знаш ли чувати и овце?

СВИЊАР: По потреби.

ЦАР: Одлично! Баш сам послао овчара у превремену пензију, ал’ ето, ти ћеш ми радити оба посла, наравно, за исту плату!

СВИЊАР: Мени треба само мало хране и место да преноћим.

ЦАР: Одлично! Ја свима говорим да паре само чине човека несрећним!

Улази Луда.

ЛУДА: Паре људе кваре, а и вештачке руже.

ЦАР: Руже! (брзо баца ружу) Одвратне ли руже, грозно мирише! И, шта сам оно рекао... а да... значи, радићеш без пара и бићеш срећан.

ЛУДА: Наш цар је добар, жели да му сав народ буде срећан, па је од народа покупио сав новац.

ЦАР: Наравно, ја сам цар и морам да бринем о јадном народу.

ЛУДА: Јесте, наш народ је јадан, али је зато срећан!

ЦАР: Ако се будеш показао добар, и ти ћеш бити срећан, а даћу ти да радиш и око живине. Ма, све ћеш ми радити кад си тако добар. А сад на посао, одмах!

Цар и Луда одлазе. Луда се враћа и узима ружу. Свињар остаје сам на сцени и прави лончић који почиње да свира.

ЛОНЧИЋ: Аугустине, сети се, сети се, срећниче,

живот брзо промиче, пролази све,

игре у младости, бриге и радости,

све на свету пролази, све је ко сан,

слава и страдања, љубав и надања

све на свету пролази, све је ко сан,

живот брзо промиче, пролази све,

игре у младости, бриге и радости,

све на свету пролази, све је ко сан,

све на свету пролази, све је ко сан.

Док песма траје, прилази Принцеза са својим дворанима и задивљено слуша лончић.

ПРИНЦЕЗА: Јао, какав диван инструмент! Морам да га имам! Морам! Молим вас, одмах да сте отишли до тог свињара и да сте купили то! Не питам шта кошта!

Дворани одлазе до Свињара, преговарју, не чује се шта говоре. Принцеза машта.

ПРИНЦЕЗА: Како је дивна та играчка! Кад је будем имала, бићу најславнија у царству. Направићемо балове на којем ћемо пуштати песме, а лончић ће сам свирати.

Дворани се враћају се задихани.

ПРИНЦЕЗА: Колико кошта?

ДВОРАНИ: Боже!

ПРИНЦЕЗА: Шта „Боже”?

ДВОРАНИ: Ми не смемо ни да кажемо шта је тражио!

ПРИНЦЕЗА: Не интересује ме, даћу му што год тражи! Ваљда моја ризница може то да плати!

ДВОРАНИ: Тога нема у вашој ризници.

ПРИНЦЕЗА: Нема? Како нема? Шта он мисли? Шта хоће тај бедни свињарчић?

ДВОРАНИ: Он хоће...

ПРИНЦЕЗА: Да?

ДВОРАНИ: Он хоће...

ПРИНЦЕЗА: Да?

ДВОРАНИ: Он хоће...

ПРИНЦЕЗА: Шта више хоће?

ДВОРАНИ: Хоће, овај, тражи десет пољубаца од вас!

ПРИНЦЕЗА: Шта?! Десет пољубаца?! Каква дрскост! Од тога нема ништа! Може да добије пољупце једино од вас. Идите и питајте га!

Дворани одлазе.

ПРИНЦЕЗА: Како се све променило! Замисли да једна принцеза мора да љуби свињара! Ма, зваћу оца и он ће га одмах у тамницу! Што се ја замајавам, чик да видим да не пристане!

Дворани се враћају.

ДВОРАНИ: Неће! Или принцеза, или ништа.

ПРИНЦЕЗА: Ухапсићу га, нема шта ту да се прича!

ДВОРАНИ: Али, онај лончић тако лепо свира. Је л’ чујете, сада је пустио другу песму.

Док лончић пева, дворани играју.

ЛОНЧИЋ:

Код обућара пилећа чорбица кува се,

код пароха прасенце дебело пече се,

кнедле код столара, каша код колара,

а код апотекара паприкаш љут, 

фазан код крчмара, риба код стаклара,

код трговца дебелог срнећи бут.

ПРИНЦЕЗА: Овако ћемо. Ви ћете ме заклонити и ја ћу га пољубити, али за то нико не сме да зна. Ја сам царева кћи!

ДВОРАНИ: Дабоме, дабоме!

            СЦЕНА 3: Одлазе. Иза завесе се чује бројање. Принцеза се враћа с лончићем и одлази на другу страну. Појављује се Свињар, који прави чегртаљку. Чегртаљка свира мелодију „Аугустине, срећниче”. Поново се појављују Принцеза и Дворани на другој страни.

ПРИНЦЕЗА: Ах, то је тако супер! Идите брзо, видите колико тражи за чегртаљку.

ДВОРАНИ: Да, супер је, стварно је тако шармон!

ПРИНЦЕЗА: Али да зна, нећу га пољубити ниједном!

Сама на сцени док се чује музика. Дворани се враћају.

ДВОРАНИ: Хоће сто пољубаца од цареве кћи!

Принцеза се замало онесвести и пада у руке Дворанима.

ПРИНЦЕЗА: Он је полудео! Шта он мисли! Па ја сам царева кћи!

ДВОРАНИ: Али та чегртаљка је предивна!

ПРИНЦЕЗА: Ако је тако, онда се морамо жртвовати за добробит уметности. Добиће од мене опет десет, а од вас осталих деведесет.

ДВОРАНИ: Али ми то нерадо чинимо!

ПРИНЦЕЗА: А ја радо чиним? Кад могу ја десет, можете и ви остало. Ја вас храним, плаћам и одевам.

Појављује се Свињар.

СВИЊАР: Жао ми је, али ја хоћу само пољупце од принцезе!

ДВОРАНИ: Али не можеш тражити сто пољубаца од принцезе!

СВИЊАР: Зашто? Могу и хоћу! Ако неће, онда ништа. Није мени стало до њених пољубаца колико до моје чегртаљке.

ПРИНЦЕЗА: Сто пољубаца нема шансе! Може да добије само сто од вас.

ДВОРАНКЕ: Али ми нећемо!

ПРИНЦЕЗА: Има да ’оћете!

СВИЊАР: Нећу ја! Или сто од принцезе или ништа!

ПРИНЦЕЗА: Добро, али да знаш, после овога ћу те прогнати из царства!

Свињар и Принцеза се крију иза завесе, а дворанке броје. Док оне броје, улази Цар, љутит, и репује уз музику док остали стоје на сцени, залеђени.

ЦАР:

Шта то чујем, шта је сада,

око свиња нека вика,

биће суза, биће јада

кад ухватим преступника,

идем сад да средим ствар,

па ја сам ваљда неки цар,

бацићу га на тортуру

два’ест пет по туру.

ЦАР: Срамота! Шта је ово, куплерај? Сви сте отпуштени, а тебе, кћери моја, срам да буде!

ПРИНЦЕЗА: Али, тата, то није као што изгледа!

ЦАР: Јесам ли ја луд или ћорав? Чујеш ли ти то, лудо моја? Ја као глуп и ћорав!

ЛУДА: Срам да те буде, тако свом паметном татици.

ПРИНЦЕЗА: Али, нисмо ми ништа, ми смо спремали приредбу за...

ЦАР: Лепа приредба, нема шта! Слободно можеш да ухватиш тог свињара под руку и с њим напоље. Ја ти тражим принца, а теби се свиђају свиње. Срећа те имам још једну кћерку, она ће бити паметнија.

ЛУДА: Ако је повукла на мог цара, онда нема ту памети ни грама. 

Сви одлазе презирући принцезу, која остаје сама на сцени.

ПРИНЦЕЗА: Ето, како сам била глупа! А одбила сам оног краљевића и шта ћу сад сама овако.

Појављује се Свињар, скида кабаницу и остаје у свечаној одори.

КРАЉЕВИЋ: Знај да те презирем, ниси хтела честитога краљевића, ниси имала осећај за ружу и славуја, а свињара си пољубила за играчке!

ПРИНЦЕЗА: Али, ја нисам крива, ја сам тако одрасла.

КРАЉЕВИЋ: Ја сам крив што сам те волео.

ПРИНЦЕЗА: Шта ћу ја сад сама, научила сам лекцију. Сад све знам.

КРАЉЕВИЋ: Сада је касно!

Краљевић одлази. Принцеза остаје сама на сцени.

ПРИНЦЕЗА:

Аугустине, сети се, сети се, срећниче,

живот брзо промиче, пролази све,

игре у младости, бриге и радости,

све на свету пролази, све је ко сан,

слава и страдања, љубав и надања,

све на свету пролази, све је ко сан.

Игре у младости, бриге и радости,

слава и страдања, љубав и надања,

све на свету пролази, све је ко сан.

Принцеза одлази тужна. Појављује се Луда.

ЛУДА: Ха, добро вече. Морате опростити Андерсену на тужном крају, то је његова бајка. Но, пошто сам ја овде задужен за смех, ја тужан крај не могу поднети, а Андерсен ће ми опростити. У ствари, мислим да је он већ опростио принцези то што је била уображена.

Одлази и доводи Краљевића и Принцезу.

ЛУДА (публици, пре него што се Краљевић и Принцеза поклоне): И тако су они живели срећно до краја живота. Музика и весеље нек крену!

Музика, naклон.

(драматизација бајке Х. К. Андерсена)

Златко Грушановић