Свети Сава

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија. У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића...

Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде[76]. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава.

У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту. Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.

Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.

Преузето са: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava