Тужакање

Долази Јана љутита код млађег брата.

ЈАНА: И?

МИЛАН: Шта?

ЈАНА: Где је моја лутка што сам је добила за Нову годину?

МИЛАН: Отишла је код доктора!

ЈАНА: Опет си јој откинуо главу.

МИЛАН: Само ногу, па сам је закопао у земљу да опет нарасте!

ЈАНА: Е сад је више доста! Рећи ћу те мами и тати!

Јана утрчава бесно у дневну собу код мајке и оца. Отац и мајка читају, не обраћају пажњу. Јана је бесно прекрстила руке и чека да је неко примети куцкајући ногом у нервозном ритму. После кратке паузе отац проговори.

ОТАЦ: Шта је сад било Јано?!

ЈАНА (једва дочекавши): Милан је опет закопао моју лутку у земљу.

ОТАЦ: Нема везе, купићу ти другу лутку!

МАЈКА: Како закопао?
ЈАНА: Откинуо јој је главу и закопао у земљу да јој нарасте!

МАЈКА: Мића се само играо, видео је да све расте из земље!

ЈАНА: Моја лутка неће израсти с главом! То је требало да му већ једном објасните!

ОТАЦ: Купићу ти другу лутку!

ЈАНА: Али ја нећу другу лутку!

ОТАЦ: Онда ћу да ископам стару и залепити јој главу.

ЈАНА: Не треба ми друга лутка, хоћу да Милан престане да ми баца лутке.

МАЈКА: Али Милан је још мали.

ЈАНА: И ја сам мала, и доста ми је да више то да трпим.

МАЈКА: А шта трпиш?

ЈАНА: Баца ми лутке, једе ми чоколаде, цепа ми хаљине.

МАЈКА: Није намерно!

ЈАНА: Није намерно? Није намерно? Како то може ненамерно да се поједе чоколада!

МАЈКА: Нисам мислила тако!

ЈАНА: Није намерно, а што је јуче комшиницу пљувао са терасе!

ОТАЦ: Шта је радио?

ЈАНА (ликујући): И бацао је на њу земљу из саксија!

ОТАЦ (скидајући каиш): Е сад га је стварно претерао...

ЈАНА (схвативши да ипак није хтела да га тужи толико да бимдобио батина повлачи се): Ништа, ништа, није радио.

ОТАЦ: Кога је пљувао?

ЈАНА: Ма није пљувао, само је случајно, играо се!

МАЈКА: Видиш да није, Милутине, остави тај каиш, Јана измишља, како може он мали да пљује?

ЈАНА (цепти од беса на ивици плача): Ја не измишљам, стално му повлађујете, е сад је доста. И да знате, није мали! Пљувао је, и бацао је земљу на њу, и јуче је просуо ручак у клозетску шољу, и ударио је Марка у обданишту и...

МАЈКА: Наш мали, Мића!

ЈАНА: Наш мали, Мића!

ОТАЦ: Е сад ћемо да видимо.

Отац одлази дозивајући Мићу. Мајка гледа уплашено за мужем, па у Јану, мало бесно, па оде за оцем.

МАЈКА: Милутине, чекај, па то је све случајно, немој много да га казниш.

Јана остаје сама на сцени. Обрише сузе, затим кроз осмех проговори, вадећи лутку без главе.

ЈАНА (гледајући лутку и милијући је): Е сад сам вас све осветила.

Златко Грушановић