Свети Сава, мачка и ријека Сава

Свети Саво отишао је од куће још као дијете. Оставивши оца и матер, кријући оде у Свету Гору и ту се покалуђери. До неколико година чује да му је отац умро. Саво помисли у себи: "Види, шта би; - отац ми умрије, а није ми оставио благослова". Лијепо се смисли да оде до своје браће и породице, да се види са свима и да се помоли Богу на очевом гробу. Тако и уради. Обиђе браћу и поклони се очеву гробу. Опростивши се с браћом, крену у свијет да мало путује у жалости. Тако путујући, једно вече, дође на конак у неку пустињу и ту затече још неких мусафира, међу којима је био и Свети Јован. Свети Саво упита домаћина: "Може ли се преноћити?" Домаћин му одговори: "Може духовниче, ја!" Свети Саво сједне уморан и поче разговор о свему и свачем. Мада је Свети Саво познао Светог Јована, ипак се не каза ко је, ни одакле је. Домаћин спреми вечеру. Устану, помоле се Богу и вечерају. Послије вечере, домаћин унесе у кућу онолико сандука, колико је имао мусафира и показа сваком гдје ће који спавати. Свети Саво упита домаћина: "А, јер домаћине не простиреш сламу? Боље је!"Домаћин му одговори: "Ама, духовниче, не знаш колико овдје има некакве ситне живине, па кад уноћа хоће да изједу човјека". Свети Саво насмија се и рече: "Знам шта је, то су мишеви". Тако мусафири легоше у оне сандуке, а Свети Саво оста сједећи. Кад би неко доба ноћи, навалише мишеви па гмижу са свију страна. Свети Саво помоли се Богу, скиде рукавицу с руке, баци је, а од ње се створи мачка. Скиде и другу па баци, док се од ње створи и друга мачка, па обе навалише на мише. Удри, хватај и дави, па све забацују на једну камару. Тако до зоре многе похватају и подаве. Кад устаде домаћин и мусафири, имају шта и видјети! Зачудише се кад чуше да Свети Саво није никако спавао већ читаву ноћ сједио. Још више се зачудише кад видјеше оне двије непознате звјерке и кад чуше да су оне подавиле сву ону велику гомилу мишева. С тога упита Свети Јован Светог Саву: "Духовниче, какве су оно звјерке?" "Мачке", одговори Свети Саво. "Па откуд оне овдје?" "Створио их Бог, од мојих рукавица", вели Свети Саво." Па зар су оне подавиле ону живину?" "Јесу", вели, "оне ће сву ту живину за неко вријеме које похватати, које расплашити, тако, да ће се ријетко која моћи видјети!". Свети Јован помилова мачке благосиљајући их: "Да сте од Бога благословене, и у свакој кућици од користи!" Пошто свану и сунце ограну, Свети Саво се опрости са мусафирима, захвали домаћину и крену даље. Свети Јован, разговарајући послије са мусафирима и домаћином, рече, да онај што је ноћио није нико други до Свети Сава, пошто је њему дао Бог да може велика чудеса стварати по земљи. Кад то чу домаћин, замоли Светог Јована, за кога је мислио да је калуђер, да иде с њим и да врате Светог Саву, па да га барем угости као што ваља. Свети Јован послуша домаћина и похитају да стигну Светог Саву. Свети Саво, као светац, знао је да ови иду за њим и шта хоће, али се није могао враћати. Опет жао му их бјеше уцвијелити, па смисли и помоли се Богу, да се куд год он прође провали дубока ријека и да тече за њим да га тако она двојица не могну стићи. Тако Свети Саво, молећи се Богу, прекрсти се и ману својом штаком, а вода одмах појури, и то беше права ријека. Кад то виђеше Свети Јован и домаћин још се више зачудише. Стану и помоле се Богу, а Свети Јован рече: "Саво, Саво, благо теби и твојој души! Ти си велики код Бога, кад чудеса ствараш на земљи! Дао Бог и овај се твој пут звао твојим именом." Тако се дуж цијелог Савина пута створи ријека која се назва Сава.