Процењивање дечијих цртежа

Деликатност процене дечијих ликовних радова огледа се у уважавању решења сваког детета. Уколико се дете суочи са крутим критеријумима одраслог при процени цртежа то никако неће бити подстицајно за њега. Приликом цртања у групи, најбоље је разговарати са децом о цртежима, дозволити им да нешто кажу, дискутовати о проблемима с којима се срећу током рада, предлагати могуће путеве решења…Одрасли не би смели наметати свој естетски идеал нити развијати атмосферу неприкосновености сопственог суда. Треба знати да се и у ликовној уметности често срећу различита мишљења о истим делима. Препоручљиво је развијати такву атмосферу и у радионицама и вртићима. Само на тај начин дете може добити нове импулсе за креативни рад и упорност да истраје.Дечији ликовни рад је донекле теже проценити од других садржаја у којима се оно језички или моторички изражава, јер садржи многе компоненте које се могу анализирати. Уобичајено је да се анализа дечијих радова врши са следећих аспеката: 

• психолошког
• социјалног
• естетског
• педагошког

 Процена се може вршити:

• пре васпитног рада (делимично у току) 
• инакон васпитног рада (такође делимично и у току).

Психолошки аспект анализе дечијег цртежа

Када се говори о психолошком аспекту дечијег ликовног израза, мисли се на развојни ступањ детета – како уме да запажа, какву представу има у глави и како уме и технички зна да изведе одређене објекте на основу којих се обично просуђује његов развојни ниво. Поред овога, у овај аспект анализе спадају и способности које су изразито психолошки механизми, као што су: темперамент, машта и карактер личности.
У оквиру психолошког аспекта анализе процењујуј се: оптичке, интелектуалне и моторне способности детета.

• Оптичко-интелектуална анализа утврђује да ли дете црта људску фигуру, поједине објекте и односе међу њима са оним степеном истинитости (реалности) која одговара узрасту. Шарање правим линијама одговара узрасту од друге до треће године. Постепено оно прелази у кружне шаре и облике. Први, најједноставнији прикази фигуре настају између треће и четврте, понекад и до пете године. Затим се људска фигура приказује све боље, са више појединости, што пада између четири и по и пет и по година живота. Након тога долази до почетка приказивања покрета. Уз ово развија се и приказ појединих објеката, њихов просторни распоред…
• Техничко-изражајна анализа. Упоредо са развојем опажања, богаћењем представа и развојем свести деце, развија се и моторика, па се дечији ликовни радови могу процењивати и са становишта техничко-изражајног напретка. Овај развој је обично уско повезан са оптичко-индивидуалним развојем и прати га. Првобитни неспретни и неодређени покрети, који уствари представљају само шарање, све се више усавршавају, постају прецизнији и дете може све више да дефинише у техничком погледу оно што има у својој свести. Овладавање техником ликовног изражавања, такође је један од показатеља развојног пута који је последица све боље координације око-рука, што резултира све прецизнијим потезима.
• Индивидуално-психолошки аспект утврђује се на основу самог начина изражавања. Особености детета огледају се у начину повлачења појединих линија, па могу бити тврде или меке, отворене или затворене и слично, али и у избору мотива и тема. Тако се сматра да приказ сунца, дима у димњаку, путева који воде у кућу, као и разиграни облици на стаблима и слично, указују на отворено, приступачно, слободно и комуникативно дете, а затворени облици , као што су: ограде око куће без улаза, куће без врата и прозора, таман и густ колорит, указују на затворено, одбојно и некомуникативно дете. Али ова процена не сме бити искључива, јер треба познавати и само дете, те га процењивати и другим критеријумима и методама. Тако облици у виду круга или квадрата не морају увек да значе затвореност детета, већ и одређен рационалан, конструктиван и синтетички начин приказивања објеката. На сличан начин рашчлањени облици могу указивати и на способност детета за анализу.

Због свега наведеног, психолошка анализа цртежа не може бити једини и апсолутни извор за доношење закључака о психолошком развојном нивоу детета. Зато постоје и друге методе које обезбеђују сигурније процене.

Социолошки аспект

Дечији ликовни израз пројектује дечији свет који, осим индивидуалних психолошких карактеристика одсликава и односе деце према другим људима и свету. У овом контексту постоје знаци које дете несвесно региструје у свом изразу, а у ком је рефлектовано оно што га тишти, оптерећује или радује. Социјални аспект открива компоненте које указују на потребу детета да са светом комуницира, жељу да искаже своје мисли и идеје, служећи се једноставним комуникационим знацима. Анализа овог аспекта отежана је, међутим, личном интерпретацијом истих ликовних појава. Тешкоћа лежи и у томе да дете ликовним изразом може директно да укаже на проблеме с којима се суочава у социјалним односима, али може, напротив, да искаже управо супротно, приказујући оно што му недостаје, покушавајући да компензује недостатак. Зато је неопходно, пре доношења суда о дечјем ликовном раду са социјалног аспекта, обезбедити сигуран прилаз процењивању.
Преко дечијих цртежа може се пратити развој асоцијалних категорија. При томе се обично користе добро изабране теме као што су: моја породица, аутопортрет, ја и моја група у вртићу, три особе на улици – уз претпоставку да ће то подстаћи дете да се спонтано искаже и тиме пружи могућност ономе који процењује дечије социјалне аспекте да их објективно оцени.
Други аспект ове процене своди се на утврђивање потреба, жеља и могућности детета да комуницира са средином и то претежно једноставним визуелним знацима. Ова анализа се врши на врло једноставан начин и то тако што се деци дају одређени појмови који немају изразито ликовно-обликовни подстицај, као што су: звук сирене, бубња и слично, ветар, појмови као што су љубав, правда, туга и слично. Степен могућности визуелног комуницирања процењује се степеном знакова који се лако могу декодирати (тумачити).

Естетски аспект анализе

Дечији ликовни израз је у функцији естетског васпитања, па се мора процењивати и са тог становишта. Ова процена састоји се од четири слоја:
а) степен креативности б) обликовни израз ц) доследност у методолошком смислу и д) индивидуална специфичности израза.
Степен креативности утврђује се проценом ангажовања ликовних способности и креативних фактора – оригиналност, флексибилност, осетљивост за проблеме, редефиниција, флуентност и елаборација. Једноставно речено – дечји израз треба да је уверљив, снажан, сугестиван, оригиналан, самосвојствен, непоновљив, леп (при чему реч “леп” не треба схватити у смислу лепог мотива или лепо изведеног уредног и тхнички дотераног цртежа, него управо у духовном смислу, као нешто изузетно уверљиво).
Обликовни аспект естетске анализе подразумева употребу појединих ликовних елемената и њихових односа, односно композиције. Дакле, процењује се склад и хармонија ових елемената у складу са изразом и поруком. Ликовни елементи су: линија, облик, боја, светлост (валер), текстура, величина, правац, а њихови односи могу бити веома различити. Мали број ликовних елемената којим владају мала деца није препрека да се у обликовном погледу оствари склад и хармонија.
Доследност у  методолошком смислу значи да се један ликовни израз не може проценити као успешан уколико је рађен под утицајем различитих концепата обликовања. Под методологијом обликовања подразумева се избор једног од метода који може бити: оптички – дакле реалистички, емоционални – дакле експресивни, маштовит – дакле надреалан, интелектуални – дакле конструктивни, апстрактни или симболички, социјални – дакле друштвено ангажован итд. Ако се на једном ликовном изразу измеша више концепција онда та мешавина не остварује пријатан кохерентан утисак. Међутим мала деца обично и нису у стању да варирају свој израз, па раде спонтано само једном, њима најближом методологијом обликовања. До мешања обликовних метода може доћи услед лоших утицаја одраслих/васпитача.
Индивидуалне специфичности такође су значајне за естетску вредност израза. У историји уметности препознаје се сваки велики уметник и по својим типолошким карактеристикама које дају сваком његовом делу додатни квалитет. Сваки дечији израз треба да буде што искренији, да одговара потребама и тежњама сваког детета, а не да оно репродукује неки израз који му одрасли намећу или сугеришу. Према томе, све оно што није својствено детету, што је преузето, посебно механички, у виду узора и начина изражавања, не може бити оцењено као квалитет.

Педагошки аспект анализе

Последњи аспект анализе односи се на педагошко подстицање које се одражава на дечјем ликовном раду. Ако су ти подстицаји позитивни, ако они доприносе развоју детета и његових способности, односу према средини и људима, а нарочито подстичу креативност и оригиналност, лични израз и складну употребу изражајних средстава, онда се то види и на дечијем ликовном раду, па се педагошки утицаји процењују као добри, узорни и квалитетни. Ако се, напротив, на дечијем ликовном раду види заостајање детета за развојем вршњака, онда се између осталог може проценити да су педагошки утицаји недовољни, неорганизовани, несистематични и слаби. Исто тако, ако се на дечјем раду види да оно жели да прецртава, копира, имитира, онда се такође може рећи да је педагошки утицај погрешан, јер није усмерен ка стваралаштву и самосталним решењима, већ се ослања на узорке запостављајући стваралачки рад. Ако се у дечјем раду види неукус, кич, израз који тежи да истакне јефтину допадљивост, да улепшава – ни тада израз није стваралачки, већ скренут са тог пута ка имитацији неког идеала који није ни дечији ни естетски. Педагошки утицај може бити погрешан и у обради истих тема, истог материјала и слично, што доводи до рутине, шаблона и других негативних карактеристика, које умртвљују стваралаштво. Према томе, дечији ликовни рад открива и позитивне и негативне васпитне утицаје.

Ниједан цртеж није довољно оценити само са једног аспекта. Он је комплексан израз и треба га процењивати са свих становишта да би се добила потпуна слика  о развојном стадијуму и ликовним способностима сваког детета. Добар је дакле онај цртеж који задовољава све овде наведене аспекте.

(Кориштен извор: “Методика ликовног васпитања предшколске деце” – др. Богомил Карлаварис, Јованка Келбли, Мирослава Станојевић – Кастори, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1986.)