Прича о вуку

Лица: вук, судија, учитељица, деца 

Место: судница

Судија седи за столом, повремено подигне поглед са списа, погледа тужиоца, па публику, заврти забринуто главом.

Судија: (окрене се вуку): Ваше име и презиме?

Вук: Вук Сивковић

Судија: Име оца?

Вук: И он се звао Вук Сивковић, господине судијо.

Судија: Господине Вуче Сивковићу, Ви у тужби кажете да тражите од овог Суда да казни децу, јер су на јавном месту, у зооврту, пред многобројним сведоцима, грубо вређали Вашег брата, певајући на сав глас:

ВУЧЕ, ВУЧЕ, БУБО ЛЕЊА,

ШТА ЋЕ РЕЋИ ПОКОЛЕЊА?

ВОДИО СИ ЖИВОТ БУРАН

ПА ОСТАО НЕКУЛТУРАН.

Следећег дана, како кажете у тужби, Ваш брат се разболео, јер рећи једном вуку да је буба лења и то пред десетинама посетилаца, на њега је деловало тако да не може заборавити.

А, осим тога, како се може рећи једном вуку да је некултуран?! Ваш брат, како кажете даље, мора променити име.

Вук: Тачно тако, господине судијо. Моја породица и ја, тражимо да правда буде задовољена.

Судија:: Шта каже друга страна?

Деца: Ми нисмо криви: само смо хтели да покажемо вуку како се помиње у песми.

Вук: Ма, немојте рећи! Ви сте хтели да…

Судија: Нисмо мислили да вређамо вука ако певамо. Каже се: Ко пева зло не мисли.

Судија: Доста! Не свађајте се! Ово је суд.

Вук: Молим Вас, господине судијо, могу ли да питам нешто децу?

Судија: Можете, али без увреда.

Вук: Зашто сте рекли мом брату да је лења буба? Да вама неко тако нешто каже и ви бисте били увређени. А такве речи упутити једном вуку, који је постао понос породице, јер је добио тако висок положај – ВУК У ЗООВРТУ, па још и директоров имењак!!!

Деца: Па, нисмо хтели да вређамо. А, уосталом, нисмо ми измислили песму.

Вук: Нисте?! Како?! Ко вас је научио да певате?

Деца: Учитељица нас је научила на часу музичке културе.

Вук: А, тако! Значи, она је крива! Господине судијо, ја сада не тужим децу, већ њихову учитељицу. Хоћу да је казните!

Судија: Е, па овако не може. Кога Ви, уствари, тужите?

Вук: Па, учитељицу, наравно.

Учитељица: И-ју! А зашто мене?! Господине судијо, ја сам учитељица.

Судија: Чули сте вука, хоћу рећи, господина Вука Сивковића. Осећате ли се кривом?

Учитељица: Таман посла! Зашто бих се осећала кривом? Па, ја само радим свој посао: учим децу.

Судија: Добро, добро. Али, ипак, те речи на рачун вука…

Учитељица: Господине судијо, то је песма познатог песника.

Вук: Невероватно! Не, то није могуће! (хвата се за главу)

Учитељица и судија скоче са својих места,и у исти глас питају: Шта то није могуће?

Вук: Сетио сам се. Тај песник је наш пријатељ. Рекао је да ће написати једну песму о вуку који не једе баке и унуке и која ће бити шаљива. То је та песма.

Судија: И шта сад?! (љутито)

Вук:

ОПРОСТИТЕ МЕНИ, ВУКУ,

ПРУЖИТЕ МИ ДЕСНУ РУКУ,

А ЈА ОДОХ САД У РЕСНИК

ДА ПОСТАНЕМ СЛАВАН ПЕСНИК.

Сви аплаудирају. Расположење весело.

Вук: А сада све вас водим на сладолед.

Деца: ЖИВЕО ВУК !

Видосава Стојшин Нада