Мора бити тако

Лица: јасна, иван, нада, душко, пера-песник

ЈАСНА: Благо теби, Иване! Ти ћеш провести распуст код баке и деке. Имаћеш све што пожелиж.

ИВАН: Вараш се. Чудна је бака. У опште ми не дозвољава да једем сладолед. Каже да ћу се прехладити, да ће ме заболети крајници и мораћу у болницу.

НАДА: Зар баш тако каже!? онда би све школе преко лета морали да претворе у болнице да сместе сву децу која једу сладолед!

ДУШКО: А деда? Шта он каже на то?

ИВАН:  Пусти деду! Он понекада слабо чује, или се прави да не чује све што бака говори. Само потврђује.

ДУШКО: Баш те жалим! Што онда не останеш код своје куће?

ИВАН: Није ни то згодно. Једна моја тетка цели свој годишњи одмор проводи у нашој кући. А знате каква је! Стално улази у нашу собу, пренемаже се и ишчуђава што смо брат и ја тако неуредни. Замера што ово није овде већ тамо. Што оно није онако већ овако... Као да је то теткина а не дечја соба.
ПЕРА- ПЕСНИК: Ипак мислим да није то толико страшно. Ја сам у тежем положају. Тетка буде и оде. Много је горе када се мама окоми на дете. Написао сам о томе и једну песму. Чујте:

Почнем да се умивам, мама каже:

"Умиј се!"

Почнем да се изувам, мама каже:

"Изуј се!"

Када седнем за сто, мама каже:

"Седи!"

Када почнем да једем, мама каже:

"Једи!"

Када отворим књигу, мама каже:

"Учи!"

И тако ме она свакодневно мучи.

ЈАСНА: Страшно! Требало би наћи неко решење за Иванове и Перине проблеме. Али како?
ДУШКО: Ја мислим да ћемо ипак све морати да препустимо времену.
ЈАСНА: Да. Године ће учинити своје.
ИВАН: На жалост, чини се да сте у праву.