Снежана и седам патуљака

Лица: Девојчица (приповедач), Снежана, седам патуљака: Поспанко, Љутко, Радиша, Штедиша, Љубиша, Смешко и Добрица

(Сцена: дрвеће, кућица, цвеће, животиње, меда, лија, зека, веверица, вук, шева, цврчак…)

ДЕВОЈЧИЦА: Прича нам је знана
и није нам страна
о Снежани једној,
умиљатој, вредној.
Побегла је она
из родне кућице,
од маћехе зле,
усред шумице.
Друштво су јој правили:
меда, лија, зека
и њена љубимица
веверица Века.
Вук Вучко је брани
од гостију страни’,
песмом Снежу буди
шева лепа Мира,
а весели цврчак Тома
дивне песме свира.
Живела је Снежана
код патуљака седам,
окружена љубављу
и бригом,
лепо су се слагали
и добри су били,
док се нису сви
у Снежу заљубили.
Сваки је пожелео,
да му жена буде,
не треба се љутити,
све је то за људе.
Смишљали су начина
како да је просе,
па јој сваког дана,
поклоне доносе.

(На сцену излази Снежана.)

ПОСПАНКО: (Носи јастук и долази у просидбу. Даје поклони и гласно зева.)
Драга моја Снежо,
имам једну тајну,
(Гласно зева.)
заљубљен сам у тебе,
моју звезду сјајну.
(Гласно зева.)
Буди моја жена,
буди моја сена!
( Опет зева.)
Спаваћемо цео дан,
живот ће нам бити сан.

СНЕЖАНА: Драги мој Поспанко,
Сунце моје јарко,
не могу ти бити жена,
јер ја нисам к’о ти снена.
Радује ме бели дан,
живот није само сан!

ЉУТКО: ( Носи цвет – љутић и прича љутито.)
О, Снежана, моја лутко,
воли те од срца Љутко,
буди моја жена ти
нека нам завиде сви!
Ноћу ћемо спавати,
а дању се љутити,
нећеш бити Снежана,
бићеш моја Љутана!

СНЕЖАНА: Љутко, неваљалче један,
ниси ти толико вредан,
да ми живот љутња буде
да заборавим на људе.
Живот је радост и срећа
од плавог мора још већа!

РАДИША: ( Носи мотику- дечију играчку и даје на поклон Снежани.)
Снежо, драга, вредна ти си,
ал’ од мене вреднија ниси.
Моја жена буди ти,
радићемо скупа ми,
радићемо дан и ноћ,
бићеш моја ти помоћ.
Не морамо никад сести,
не морамо хлеба јести!
Рад је добар а зарада лепа,
пусти љубав, неће бит’ до века!

СНЕЖАНА: Слушај ме Радиша лепи,
рад је добар и не штети,
али мора умерен бити,
човек мора одморити.
Рад није живот цео
већ његов саставни део,
зато се немој љутити
не могу ти жена бити.

ШТЕДИША: ( Носи новац и поклања Снежани.)
Моје око сад те гледа
па ми срцу мира не да,
морам да те запросим,
да се с тобом поносим.
Штедљива си моја драга,
имаћемо доста блага,
нећемо га трошити,
само ћемо бројати,
паре ће се множити,
банку ћемо отворити!

СНЕЖАНА: Штедиша, мили, збогом,
не могу делит’
живот са тобом.
Волим да штедим,
то ми је по вољи,
али да завредим
живот бољи.
У паре си се претворио,
на љубав си заборавио!

ЉУБИША: (Поклања руж за усне Снежани и љубије више пута.)
Краљице моја,Снежо,
дуго сам од тебе беж’о,
да ти тајну не откријем
што у своме срцу кријем:
(Шапуће Снежани на ухо.)
хоћу с тобом да се љубим,
да се јутром с тобом будим,
љубићемо се стално ми,
ништа нећемо радити,
живећемо од љубави.

СНЕЖАНА: Љубиша, дете не буди,
тако не живе одрасли људи.
Љубав је јако важна
и не треба да буде лажна.
Чула сам од мога брата
да кад улази беда на врата
љубав кроз прозор излази
и полако пролази.
Не можеш се само љубити,
треба нешто и радити.
Живи се за љубав,
али се не живи и од љубави
то знају и у трави мрави.

СМЕШКО: (Носи пасту за зубе и поклања Снежани.Све време док прича смеје се.)
Краљице моја, образа белих,
чим те угледа’ ја се веселих,
што нађох жену свог живота,
смех ти одзвања…То је лепота!
Радити нећемо, ни штедети,
ни љубити се, ни волети…
Запамти ово сада ти,
само ћемо се смејати!
(Смеје се гласно.)

СНЕЖАНА: Смешко драги, весео ти си,
ал’ пут до мог срца нашао ниси,
смех је користан и врло здрав,
али мораш имати став.
Рећи ћу ти, можда је грех,
живот није само смех!

ДОБРИЦА: (Носи срце и поклања Снежани.)
Заволех те, моја драга
чим си ти у кућу дошла,
чим сам тебе ја углед’о,
љубав ми кроз вене прошла.
Моје срце сад је твоје,
ако хоћеш ти узми га,
делићемо дане, ноћи,
делићемо доста брига.
Радићемо, причаћемо,
читаћемо, штедећемо,
градићемо, волећемо,
смејати се, и љубити,
једно друго разумети,
подржати, утешити…
Не могу ти моја Снежо
говорити ја о срећи,
погледај у своје срце,
оно ће ти све то рећи.

СНЕЖАНА: Рекло ми је срце моје
да хоће да буде твоје!
Сваки човек срећу кроји
и не треба да се боји.
Душа ми је испуњена,
хоћу да ти будем жена!

(Добрица и Снежана се грле и љубе и одлазе у кућу.)

ДЕВОЈЧИЦА: И то вам је наша прича
која има срећан крај,
пробуди у себи љубав
и нећеш погрешит’ знај!
Срце своје сад отвори,
за све људе, биљке, птице,
за доброту и за осмех,
за незнанце са улице.
Ако тако ти урадиш,
живот ће ти бити леп,
отворена срца децо
освајају цео свет!

Из књиге  “Лутка из ђачког кутка” Луције Тасић