Равна стопала код деце

Деца се рађају са равним стопалима. Ходањем се учвршћују мишићи, тетиве, лигаменти и кости, а обликовање стопала сталан је процес.

Стопало се састоји од 26 костију спојених са 33 зглоба, повезаних мишићима, тетивама и лигаментима. Стога не изненађује што је равно стопало један од најчешћих деформитета локомоторног састава деце школског узраста. На стопалима се најчешће јављају спуштени сводови и равна стопала, док утицај на деформитет имају следећи чиниоци: наслеђе, дебљина, физичка неактивност те неадекватна обућа. Будући да је неадекватна обућа један од важних чиниоца, потребно је водити рачуна о куповини праве обуће за прве кораке.

Учесталост појаве равних стопала повећава се с развојем цивилизације, а један од главних разлога јест смањено кретање (хипокинезија). Равна стопала све су више присутна и код деце. Особито су угрожена деца која живе у градовима јер ходају искључиво по равној и тврдој површини, а управо таква једнолична оптерећења доводе до слабљења и попуштања мускулатуре, потколенице и стопала. Још један од разлога може бити то што је функција хватања потпуно ишчезла и стопало данас искључиво служи за ослањање. Проблем може бити и у неодговарајућој обући, која спутава и ограничава активност мишића те тако утиче на деформитет стопала. Деца која чешће ходају боса по неравном терену много ређе имају равна стопала. Деформитет се углавном уочава приликом обвезног систематског прегледа за упис у школу. Код мале деце, тачније млађе од 18 месеци, равна стопала су физиолошка појава; неки аутори сматрају да је то тако до 3. године дететовог живота, па чак и на даље.

Једно од првих знакова да је стопало спуштено јест бол, а други је знак измијењен положај Ахилове тетиве, која је закривљена на пети умјесто да иде равно. Облик обуће на којој је видљива деформација, односно истрошеност пета и руба обуће такођер показују у какву су стању стопала и какав је дететов ход.

Дијагностицирање равног стопала

Да ли је стопало равно, утврђује се посматрањем са задње, бочне и предње стране, где се гледа Ахилова тетива и пета док особа стоји на чврстој равној подлози. Деформитет је присутан ако се уочи да је Ахилова тетива на пети искривљена у страну и пета заротирана, а ослонац стопалом о под јест на њеној унутрашњој страни.

Додирује ли цела површина стопала под кад дете стоји или хода.

Код деце спуштање стопала креће тако да се пета изврће на ван (пес валгус), а затим се и цели табан спусти на подлогу (пес плановалгус).

До треће или четврте године лук је потпуно обликован, а каткад ти лабави лигаменти узрокују да се поједини део стопала окрене према ван и стопало остане равно. Већином је појава равних стопала код мале деце нормална и не захтева лечење. До појаве равних стопала најчешће долази због појачаног оптерећења које стопало не може прихватити, а то се догађа у критичним раздобљима развоја дјетета. Први се пут то догоди кад родитељи дете које још није спремно стављају у усправан положај са циљем да што раније прохода.

Други се догађа у пубертету када долази до убрзаног раста костију које није испраћено одговарајућом мишићном снагом. Истовремено се одвијају и бурне хормонске промене које не успевају да очувају стабилност коштано-мишићног система детета, па и најмање додатно оптерећење (телесна маса или тешке школске торбе) могу довести до настанка равних стопала.

Превенција равних стопала

Деца се рађају са равним стопалима: таквима их чине мекани масни јастучићи испод којих се скрива још увек неразвијена структура костију, везивних ткива и мишића. Ходањем се учвршћују тетиве, лигаменти, мишићи и кости. Важно је нагласити како је обликовање стопала сталан процес те да се стопало непрестано мења. За здравље стопала важно је припазити на обућу, која може усмерити развој стопала. Први прави сусрет с обућом (ципелицама и папучицама) бива тек кад дете прохода. Неретко и сами родитељи несвесно греше и помажу да се појаве равна стопала. Важно је да први кораци не буду форсирани различитим помагалима као што су ходалице. Дете треба само да одлучити када ће направити прве кораке са или без ослањања. Пузање, устајање и прво корачање не треба нужно бити у обући. Кретање се може олакшати тако да се детету обују чарапице или штрамплице с гуменим појачањима на табанима која спречавају проклизавање, а не стишћу и не спутавају ногицу при кретању. Штрамплице су у том смислу врло практичне јер су топле, а дете их не скида као што скида чарапице. Родитељи би требали да покушају да дете што више и чешће хода босо јер на тај начин јача стопала, наравно, у сигурној околини у којој не постоји могућност повређивања. Будући да је у узрасту од три године равно стопало често резултат флексибилности дечјег стопала, најважније је дете усмерити на вежбање које ће ојачати стопало и спречити могућност развоја равног стопала.

Мере и поступци јачања мускулатуре дететових стопала јесу:

1.     подстицање детета да што чешће хода босо по подлогама као што је песак, травњак, земља...
2.     код веће деце треба подстицати игре које укључују ходање по уској подлози (греда, уже и сл.), а мања деца могу уз придржавање стајати на лопти и тако вежбати равнотежу

• Једна од корисних вежби јест и ход на прстима, на петама, по вањској страни стопала; 
• хватање ножним прстићима различитих предмета с подлоге;
• дете треба кроз игру подстицати да прстићима једне ноге скине чарапицу с друге ноге и обратно; 
• у игру “Ноћ-дан” могу се увести два задатка: сваки пут кад је потребно чучнути, треба припазити да се пете не одижу од подлоге, а при подизању треба остати на прстима;
• родитељи би требали да избегавају прерано усправљање детета и подстицање малишана да што раније прохода, док за то није зрео ни мозак ни локомоторни систем.

Како одабрати праву обућу?

Како би се избегле деформитете стопала у одраслом узрасту, важно је пазити на стопала од детињства.

Родитељи често муку муче око избора најбоље обуће. За децу је веома важно да им обућа одговара анатомским захтевима, што значи да стопала морају имати довољно места: спреда морају бити довољно широка да прстићи не иду један преко другог, а газни део мора бити мекан и еластичан.

Препоручује се обућа која је направљена од природних материјала. Најважније за здравље стопала јест подстицати природно јачање мускулатуре телесном активношћу.

Савет родитељима: уживајте у првим корацима и игри са дететом, а ако се свод стопала не подигне до 5. или 6. године, или вам се чини да ваше дете има равна стопала, потражите савет педијатра или ортопеда.

Када је дете прави Мргуд

Имате дете које нон-стоп нешто гунђа? Нисте усамљени. Прочитајте причу маме једне мале Мргудице чије гунђање ће вас на крају сигурно насмејати...

"Мрзим зиму, хоћу лето"; "мајце ме боле"; "мрзим да идем кући"; "хоћу да променим име"

Изрека “устати на леву ногу” у случају мог штрумпфа Мргуда – девојчице Тие (шест година) – поприма ново значење јер она и не треба да устане из кревета да би гунђање кренуло. Њу, наиме, и снови знају толико разљутити да нам јутра започну вишесатним разговором да је сан сан и да се не може љутити на некога ако јој у сну није био по вољи. Ако нам долазе гости, разговор почиње већ претходни дан да бих је на време припремила за новости, јер је иначе у стању све време гунђати гостима зашто се нису изули, зашто прегласно причају и слично. Од рођења је одећа прича за себе. Неке је мајце боле (и вода код прања косе јако је боли), панталонице је жуљају (трегерице смо почели да носимо тек са три године јер је до тад то била немогућа мисија: “Мама, тај материјал није нормалан”, каже она), јакна је гуши и због ње не може да хода, са доласком лета боле је и кратки рукави!

Тако имамо припреме за свако годишње доба, посебно. Заправо, она мрзи свако годишње доба. И ако је и лети на врућих 30 °C или зими на -10 °C она је у стању по цео дан да проведе вани, не може проћи ниједно годишње доба да не закључи: “Мрзим лето, хоћу зиму”, и супротно. Сам процес спремања за излазак из куће захтева посебне напоре јер она, јасно, мрзи да излази ван. То изгледа тако да, кад је она напокон спремна да изађе, ја без претеривања могу назад на туширање и пресвлачење. Кад ју је тата једном пробао да је спреми за излазак, на крају је закључио да ће помоћи било шта друго, само да не треба Тиу облачити. Али зато, кад напокон успемо да изаћемо, покушавам да што дуже буде у шетњи, на игралишту, јер обрнути процес следи: “Мрзим да идем кући.” Дечја игралишта не могу рећи да мрзи. Обожава их... Заправо, не баш сва. И ту она нађе разлог да обрве спусти на нос и мумља у браду. Проблем су, наиме, љуљашке. Од свих градских игралишта, само је на једном љуљашка добра – на свим осталима не иде довољно равно! Има ту ситуација од којих и ја останем без текста.

Шетамо се, шалимо се, забављамо и кад већ помислим како ју је лепо видети напокон опуштену, неоптерећену и задовољну, она бубне: “Мама, мрзим што морам размишљати да удахнем и издахнем.” Понекад се њени проблеми знају да се протегнути и на више дана. Тако је писала писмо и кад је на крају дошла до поздрава – За маму од Тие – настао је веееелики проблем. Узбуна, срџба, гунђање... Она хоће да промени име! Па зашто? Зато што не зна како се пише: “од Тие” или “од Тије”! Тако сам морала послати питање учитељици матерњег језика, али како одговор није стигао одмах, она је два дана одбијала да пише, и сваких пет минута питала је за одговор.

Има и позитивног у њеном инату, пркосу и гунђању. Будући да је нервирала песничка слобода у неким књижевним делима док сам јој ја читала, с четири године одлучила је да научи да чита сама тако да може прескакати реченице које по њој немају смисла. А не дај Боже да у новинама наиђе на граматичку грешку! Онда знам да следи придика – мени! Како новинар може да погреши, зашто не зна да пише... У тим се тренуцима осећам као да смо замениле улоге. Ово је само мали део проблема моје мргудици. А како их решавамо? Не могу рећи да то понашање приписујем размажености (никад се не баца на под у продавници, не вришти и не тражи материјалне ствари, већ је то готово по правилу љутња због неке ситуације, догађаја и слично). Пре је реч о особини.

Наиме, њена је сека чиста супротност. И док Тиа, још мргуда зашто панталоне имају џепове који се не могу користити, зашто поткошуља има чипку ако је нико сем ње саме не види, мања је сека већ пред вратима и чека полазак. Колико то мргудање зна потрајати, говори чињеница да након 10 минута мањој секи досади па дође до старије и крене је сама облачити иако миш мали има тек 15 месеци!

Оно што евентуално могу да направим да нама свима олакшам јесте да водим дуууге разговоре који некад помогну, а често заврше и тако да након што се мени грло већ осуши она мртва хладна само настави да тупи по старом. Очигледно је да у њој чучи мали филозоф који је у стању разглабати сатима о стварима које се заправо чине безазленима.

Помаже и дневна рутина и пажљиво дозирање новитета, а битно је и да се одвоји гунђање о последицама, тј. покушај тренирања родитеља да добије оно што жели, а које чисто негодовање на неке ствари које у том дечјем свету представљају велике проблеме и збуњеност.

Бројалице

Бројалица је кратка песма која се рецитује у једном тону. Покрет руком означава меру, а говор текст. Она је и мала ритмичка целина јер до изражаја долази ритам и мелодичност или шала. Могу бити врло веселе, а деца воле хумор, неочекиване ситуације, обрате и ведрину. Бројалицом деца у игри одређују ко ће ловити, жмирити, бацати лопту, ко ће започети игру, нешто смислити, показати и одговорити. Бројалица помаже у игри, неприметно управља игром. Јавља се у свим културама света, у свим крајевима наше земље. Неке се бројалице преносе из једног народа у други, из нараштаја у нараштај.

Живеле су у прошлости, али живе и данас у вртићима, школама, на рођенданима, у игри по двориштима... Бројалица је приступачна деци јер се лако памти, има ритам, мелодична је. Предшколској и млађој школској деци прихватљива је јер исказује елементарност, краткоћу и једноставност. Одликује се лакоћом изговора слогова, кратким слоговима често састављеним од једног самогласника и два сугласника.

Вриједност бројалице у васпитно-образовном раду с предшколском децом посебно се види у:

•     говорном развоју,
•     развоју спознајних способности,
•     развоју говорне креативности,
•     развоју покрета и ритма.

Бројалице су важне за развој говора, вербалну комуникацију. Подстичу на говорну активност, ослобађајући дечији говор, мотивишу децу да говоре слободно, богате дечји речник, помажу правилном изговору појединих гласова (ч, ћ, д, ђ, џ, р, ш), смањују говорне сметње, изграђују дикцију, нагласак, интонацију. Обогаћују дечју спознају, мотивишу децу на креативне говорне игре према властитом интересу.

У развоју спознајних способности нарочито помажу у памћењу јер текст бројалице треба упамтити. Развија се слушна перцепција, позитивне емоције, смисао за лепо, буди се интерес за ту врсту говорне комуникације и игре речима.

За децу је бројалица јак подстицај говорне креативности. Измишљају се нови текстови, надограђује се стари познати текст, измишља шаљиви текст, делимично или потпуно. У измишљању бројалица подстицај може бити непосредна стварност, конкретни предмети, апликације и слике, текст и сликовнице, лутке, инструменти, песме и друго. Свака средина у датом тренутку може инспирисати дете. На пример, бројалицу “Један, два, три, то ми реци ти” деца су допунила овако:

Један, два, три,

то ми донеси ти.

Један, два три,

то поспреми ти.

Један, два, три,

вани си ти!

Један, два, три,

кики, рики, ки.

Један, два, три,

што знам ја,

не знаш ти.

Један, два три,

сада ловиш ти.

Један, два, три,

играмо се сви,

четири, пет, шест,

игра се цијели свијет!

Један, два, три,

мој пријатељ

то си ти.

Један, два, три,

разбјежите се сви!

Мијау, мијау,

један, два, три,

из игре би могао,

изаћи ти!

Бројалице развијају ритам и покрет. Ритам се може демонстрирати покретом: прстима, шаком, рукама, ногама или телом. Изговор бројалице уз покрет може се допунити пљескањем, њихањем, махањем руку, поскакивањем, кретањем у једном смеру, у две колоне, испреплетено и слично. Могу се употребити разни инструменти: удараљке, звечке, бубњеви, триангли. Ритам се може изразити пуцкетањем прстима, тапшањем по рамену, коленима.

У бројалици код завршне речи може се чучнути, разбежати, поскочити, гегати, окретати или додиривати одређени предмет. Ритмом се развија кинестетички осећај, слух и моторика. Маштовит васпитач може бројалицу искористити за стварање расположења, као увод у одређену активност, у организованом раду или слободним активностима. Она може бити подстицај за ликовну активност, моделовање, музичко и сценско изражавање.

Бројалицу можемо научити брзо: индивидуално, групно или фронтално у свим годишњим добима и на свим местима, зависно од ситуације, садржаја, прилагодити и простору. Разне варијанте методичког поступка омогућују лако и једноставно усвајање бројалица.

Бројалице разликујемо према дужини, мелодичности, ритму, пригодности, расположењу и простору. Следи неколико примера познатих бројалица.

Уш’о меда у дућан,                        Енгеле, бенгеле,                              Играли се миши
није рек’о: “Добар дан!”               баку ћи                                             на прољетној киши.
Иди медо ван                                  чићи, мићи, чомборићи,                 Одједном се мали
ниси рек’о: “Добар дан!”              чика, чока, на три жбока,               некуд разбјежали.
                                                         бија баја буф!                                  Јер у игри – јао
                                                                                                                  нетко рече: “Мрњао“!

Деца измишљају бројалице. Деца воле да измишљају бројалице онда када већ знају одређени број бројалица. Често почињу с надоградњом неке познате, а онда стварају нове, своје бројалице у складу с временом у којем живе и околином у којој се налазе. Треба водити рачуна о индивидуалним разликама и могућностима деце. Постоје разлике у психофизичким и психомоторним способностима (координација покрета и говора, спретност, брзина), као и разлике у сензорним способностима (слушне, визуалне), менталним (памћење, мишљење, перцепција, говор, пажња) и у развоју емоција и мотивацији.

Неко ће бројалицу усвајати тешко, а неко с лакоћом. Има деце која ће ново знање одмах применити у игри, као и оне која ће то учинити много касније. Кад им се нека бројалица свиђа или кад нешто заволе, деца траже да им се то често понавља.

Један, два, три,                                Једна врана гакала,                           Склупчао се мали јеж
што знам ја, не знаш ти.                 и у пољу скакала,                              па сад мирно спава.
Један, два, три,                                уто дође црни кос,                            Боц боц иглицама,          
мој пријатељ си ти.                         и одгризе врани нос.                         не дирај га ручицама,
                                                                                                                      боде боде јеж,
Мијау, мијау, мачка,                         Иш’о медо у шумицу,                      биће суза, беж.
цију, цију, миш.                                изгубио папучицу,                         
Мијау, мијау,                                     какове је боје,                                     Ен тен тини          
цију, цију,                                          то ми реци ти,                                    сава рака тини
нестао је миш.                                  ако знадеш бројити (до три)             сава рака тика така
                                                                                                                        бија баја буф
Патка патку појела,                         Окош бокош, пита кокош                   триф траф труф.
па се није најела,                             Кол’ко, куме, теби треба јаја?
уто иде црни јеж,                             Окош бокош, скочи кокош                 Иде маца око тебе,
па јој вели: “БЕЖ!”                         пита Баја, кол’ко теби треба јаја?      пази да те не огребе.
                                                                                                                         Чувај, мијо, реп,
Дин дан дон                                     Један, два, три, четири, пет,                да не будеш слеп.
пилот вози авион                             шест, седам, осам, девет, десет,
до пилота седим ја                          ко се није скрио,
иза мене друга два                          магарац је био.
овај путник иде ван.