Лептирићу шаренићу

Дете:

Лептирићу, шаренићу,
ходи к’ мени амо!
Ево имам лепу ружу,
помириши само.

Лептир:

Ја бих дош’о, ал се бојим
какве игле клете;
стиснућеш ме, пробошћеш ме,
п’ онда, збогом свете!

Дете:

Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
кол’ко имаш нога.

Лептир:

Е, па то ти могу казат
и издаље малко:
Лептир има шест ножица,
- а сад збогом, ранко!

Јован Јовановић Змај

Зека из јендека

Скочи зека из јендека,
па по снегу лако прти,
за њим скочи други, трећи,
а за трећим и четврти.
По ћилиму белом скачу
један другом на кркачу,
преметну се преко њушке,
ваљају се полеђушке.
гуркају се у том трку,
ћушкају се у том хуку,
- Ко их гледа, не мож’ знати,
играју л’ се, ил’ се туку.

Гледао их ловац стари,
пуцати му беше жао,
узе листак књиге беле,
па је зеке – нацртао.
Зека, зека из јендека,
данаске си срећан био!
Данас ти је – деце ради
стари ловац опростио.

Јован Јовановић Змај

Голема репа

Сејо деда репу
oдмах после кише,
порасла му репа
какве нема више,
тако је то кад се сеје
одмах после кише.

Тад се деда посла лати,
па отиде репу брати.
Трза, трза, – ал’ му труд
беше узалуд.

Позва деда бабу,
баба зграби деду,
деда зграби репу.
Трза, трза, -ал’ му труд
беше узалуд.

Позва деда малу Јулку,
јулка зграби бабу,
баба зграби деду,
деда зграби репу.
Трза, трза, -ал’ му труд
беше узалуд.

Позва Јулка куцу жујку,
жујка зграби Јулку,
јулка зграби бабу,
баба зграби деду,
деда зграби репу.
Трза, трза, -сад му труд
није био узалуд

Деда рече: ево је -
целог јутра пево је.
баба полу одсече

да је скува довече.

Јован Јовановић Змај