Тајна

Јана, невесела, пролази кроз дневну собу код мајке и оца. Отац и мајка када је виде, приђу јој весели.

МАЈКА: Моја дивна девојчица, како је било у школи?
ОТАЦ (строго): Да ли је учитељица рекла када долазимо по књижицу?

ЈАНА (збуни се): Овај, да, рекла је, у ствари, рекла је да ће сутра да нам тачно каже.

Отац је погледа строго преко наочара.

ОТАЦ: Сутра је рекла?

ЈАНА: Да сутра. Не, сутра је рекла да ће да нам каже када је подела књижица!

МАЈКА: Добро, сине, добро, иди сад распреми се па да видиш шта ти је мајка купила!

ОТАЦ: Купили смо ти зато што си добар ђак!

ЈАНА (радосно): Могу одмах да га видим.

ОТАЦ (строго): Прво се распреми!

МАЈКА: Нека је, ево, узми Јано!

Јана узима у руке поклон, и почиње да га одмотава, али на пола застане и спустивши главу стидљиво гледа у оца и мајку.

МАЈКА: Шта је било Јано? Кажи!

ОТАЦ: Не свиђа ти се поклон!

ЈАНА: Не, овај да, свиђа ми се, али...

ОТАЦ: Али?...

МАЈКА: Немој да ми плашиш дете! Кажи лепо Јано шта је било не плашећи се!

ЈАНА: Морам да вам нешто кажем!

МАЈКА: Шта, душо моја!

ЈАНА: Имам једну тајну!

ОТАЦ: Тајну?

ЈАНА: Рекла сам Тијани да ћу ћутати!

МАЈКА: О чему?

ОТАЦ: Кажи већ једном?

ЈАНА: Ја нисам добар ђак!

МАЈКА: Шта причаш то Јано!

ЈАНА: Нисам зато што пре две недеље нисам била у школи!

ОТАЦ: А где...?

МАЈКА: Ћути! Немој да је плашиш. Кажи слободно.

ЈАНА: Тијана и ја смо отишле са другог часа и нисмо биле у школи. Слагале смо учитељицу да нам није добро.

МАЈКА: И где сте отишле?

ЈАНА: Отишле смо код ње кући и играле се.

МАЈКА: То стварно није било лепо!

ЈАНА: Знам, али немојте да кажете Тијаниним родитељима. Молим вас! То је била наша тајна!

МАЈКА: Нећемо рећи, али то више не сме да се ради!

ЈАНА: Знам, и нећу више никад да побегнем из школе! Зато овај поклон није за мене! Ја нисам добар ђак!

Златко Грушановић

Тужакање

Долази Јана љутита код млађег брата.

ЈАНА: И?

МИЛАН: Шта?

ЈАНА: Где је моја лутка што сам је добила за Нову годину?

МИЛАН: Отишла је код доктора!

ЈАНА: Опет си јој откинуо главу.

МИЛАН: Само ногу, па сам је закопао у земљу да опет нарасте!

ЈАНА: Е сад је више доста! Рећи ћу те мами и тати!

Јана утрчава бесно у дневну собу код мајке и оца. Отац и мајка читају, не обраћају пажњу. Јана је бесно прекрстила руке и чека да је неко примети куцкајући ногом у нервозном ритму. После кратке паузе отац проговори.

ОТАЦ: Шта је сад било Јано?!

ЈАНА (једва дочекавши): Милан је опет закопао моју лутку у земљу.

ОТАЦ: Нема везе, купићу ти другу лутку!

МАЈКА: Како закопао?
ЈАНА: Откинуо јој је главу и закопао у земљу да јој нарасте!

МАЈКА: Мића се само играо, видео је да све расте из земље!

ЈАНА: Моја лутка неће израсти с главом! То је требало да му већ једном објасните!

ОТАЦ: Купићу ти другу лутку!

ЈАНА: Али ја нећу другу лутку!

ОТАЦ: Онда ћу да ископам стару и залепити јој главу.

ЈАНА: Не треба ми друга лутка, хоћу да Милан престане да ми баца лутке.

МАЈКА: Али Милан је још мали.

ЈАНА: И ја сам мала, и доста ми је да више то да трпим.

МАЈКА: А шта трпиш?

ЈАНА: Баца ми лутке, једе ми чоколаде, цепа ми хаљине.

МАЈКА: Није намерно!

ЈАНА: Није намерно? Није намерно? Како то може ненамерно да се поједе чоколада!

МАЈКА: Нисам мислила тако!

ЈАНА: Није намерно, а што је јуче комшиницу пљувао са терасе!

ОТАЦ: Шта је радио?

ЈАНА (ликујући): И бацао је на њу земљу из саксија!

ОТАЦ (скидајући каиш): Е сад га је стварно претерао...

ЈАНА (схвативши да ипак није хтела да га тужи толико да бимдобио батина повлачи се): Ништа, ништа, није радио.

ОТАЦ: Кога је пљувао?

ЈАНА: Ма није пљувао, само је случајно, играо се!

МАЈКА: Видиш да није, Милутине, остави тај каиш, Јана измишља, како може он мали да пљује?

ЈАНА (цепти од беса на ивици плача): Ја не измишљам, стално му повлађујете, е сад је доста. И да знате, није мали! Пљувао је, и бацао је земљу на њу, и јуче је просуо ручак у клозетску шољу, и ударио је Марка у обданишту и...

МАЈКА: Наш мали, Мића!

ЈАНА: Наш мали, Мића!

ОТАЦ: Е сад ћемо да видимо.

Отац одлази дозивајући Мићу. Мајка гледа уплашено за мужем, па у Јану, мало бесно, па оде за оцем.

МАЈКА: Милутине, чекај, па то је све случајно, немој много да га казниш.

Јана остаје сама на сцени. Обрише сузе, затим кроз осмех проговори, вадећи лутку без главе.

ЈАНА (гледајући лутку и милијући је): Е сад сам вас све осветила.

Златко Грушановић

Расте, растем

Расте, расте, расте... цвеће,
Све је веће, све је веће.
Расте, расте, расте... трава,
нараст ће до неба.

Расте, расте, расте... птица,
већ је сунцу чак до лица.
Растем, растем, растем и ја,
у коси ми звезда сија.