ЧУДЕСНА
СПРАВА
(драматизација приповетеке Бранка
Ћопића)
Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера.
САВА: Ајде Раде, дођи овамо, није то ништа, то је само био давждењак!
РАДЕ: Пусти ме давждењака, ја се и риба плашим, а камо ли змија или
даждевњака.
САВА: Имам пушку, па ћу те одбранити.
РАДЕ: Ето човека, још горе! Мани ме се твојих пушака, термометара,
васер-вага и осталог. У моју кућу се не смје унијети пушка, ни пуна, ни празна,
ни покварена ни растављена.
САВА: Разумем за пушку, али што за термометар!
РАДЕ: Термометар? Од њега добијем вртоглавицу и стужи ми се у стомаку, а
васер-вага ко да су урокљиве очи, не смем гледати!
САВА: А да ти нешто покажем.
Вади Сава сат!
РАДЕ: Ух, немој, не смем га ја у руке, да га не обесветим или упрљам!
САВА: Ма
како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а?
РАДЕ: Па
да шта је него жив. (мирно каже дјед)
САВА (забезекнуто): Сат жив?!
РАДЕ: Жив,
богме, и десет пута мудрији него ти.
САВА: То и није тако тешко бити мудрији него ја!
РАДЕ: Да,
да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти –
цак, цак! – толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на
колико си мјеста шупаљ, а камоли штo друго.
Дјед поучно дигне прст.
РАДЕ: Према
једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена.
САВА: Да
шта сам него бена. Код Бабића се пече ракија, а ја овдје код тебе
џаба тупим зубе. Сава искрено признаје и одлази, долази Петрак.
ПЕТРАК: Опет си наљутио старог лопова Саву!
РАДЕ: Нијесам му ја крив када је тупав!
ПЕТРАК: Колико има сати?
РАДЕ: Ето, сад и ти и сат! Откуд знам, још само колик за један нокат
па ће подне.
ПЕТРАК: Онда је време да кренем, доста сам ти попио за славу, наприпао
се и нарадио. Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме,
округла је земља.
Петрак га загрли и извади џепни сат
те пружи дјед Раду!
ПЕТРАК: Ево
ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине, па
да знаш колико је сати а не да ту нагађаш по ноктима!
Дјед обриса оба длана о чакшире и прими сат побожно као нафору
пред олтаром.
РАДЕ: У
реду, побро, биће пажено ко очи у глави. Сат ће бити
закључан у најдубљи сандук.
Петрак одлази, а долази мали Бранко!
БРАНКО: Шта ти је то дједе?
РАДЕ: Није то за тебе!
БРАНКО: Знам, то је сат, ја знам гледати у сат, учили нас у школи.
РАДЕ: Ти да гледаш у сат, па то је тајанствена и натприродна умјешност.
Ако си рођен за то ти
ћеш ту работу и научити, ако пак ниси, џабе ти је!
БРАНКО: Ја, дједе, научио!
РАДЕ: Опет оно, иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде да си бар војску одслужио,
друго би било.
БРАНКО: Богами,
дједе, знам. Знам га и навити па да иде.
РАДЕ: Е,
е, лажи само.
БРАНКО: Дај
вамо па ћеш видјети.
РАДЕ: Тако
цијењена ствар у дјечје руке, не
не, не могу ја то.
Музика, долазе Сава, стриц Ниџа,
поздрављају се са дједом.
САВА: Е па сретна слава домаћине!
НИЏА: Сретна слава, оче!
РАДЕ: Хвала, хвала!
САВА: Нешто си ми невесео!
РАДЕ: Брине ме Петрак, нисам га видео од претпрошле славе! Да није болестан,
Бог ти га видио?
НИЏА: Чуо сам негде да је рекао да ће ићи преко Уне, у Кауре, да тамо претреса
и прави самаре.
РАДЕ: Богами
ће њега, онако пијана, гдјегод умлатити и опљачкати Каури, лопови су
то.
НИЏА: Бог чува пијанце!
РАДЕ: Видим, како је тебе сачувао. Ајте ви у кућу лагано, да се
сачувате, обојица мало!
Долази Бранко.
РАДЕ: Одидер
вамо.
Полако из џепа вади у плавој хартији
Петраков сат.
РАДЕ: А
знаш га навити, велиш?
БРАНКО: Знам.
РАДЕ: Дедер.
Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно
и равномјерно, он га узе у руке, принесе десном уву и сав
озарен прошапута.
РАДЕ: Аха,
ради, ради, куца!
Спустио је сат у крило као да се одмара, загледао
се некуд у даљину.
РАДЕ радосно: А, знао сам ја да
је он жив, рђа једна. Жив и здрав.
БРАНКО. Ко
то, дједе?
РАДЕ: Мој
побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је
то.
Раде загрли малог Бранка, и одлазе у кућу.
Златко Грушевац
